Политика конкуренције у Србији

Увод


Политика конкуренције игра централну улогу у развоју Европске уније и њених институција. Европска комисија, уз подршку Суда ЕУ, развила је оквир за политику конкуренције у Европи, а државе чланице ЕУ имају обавезу да ускладе национално законодавство са правним тековинама Европске уније. Правне тековине конкуренције обухватају борбу против монопола и политике контроле државне помоћи. Оне обухватају: правила и процедуре за борбу против споразума којима се ограничава конкуренција и злупотребу доминантног положаја; правила и процедуре за испитивање концентрација предузећа; и правила за спречавање одобравања државне помоћи која нарушава конкуренцију на унутрашњем тржишту. Правила конкуренције директно се примењују у целој Европској унији[1] и државе чланице морају у потпуности да сарађују са Европском комисијом у циљу њиховог спровођења. Како би се очувало добро функционисање тржишта, Европска комисија у оквиру политике конкуренције прати: споразуме који органичавају конкуренцију, злупотребе доминантног положаја, концентрације, напоре за либерализацију тржишта и државне помоћи.

Такође, национална тела за заштиту конкуренције морају да блиско сарађују са Комисијом по питању процедура Европске уније о конкуренцији и да координирају примену прописа у оквиру Европске уније, посебно у области примене ослобађања од обавезе из мере заштите конкуренције као дела истраге картела, односно рестриктивних споразума. Почев од 1. маја 2004. године сви национални органи који се баве конкуренцијом овлашћени су да примењују одредбе Уговора како би спречили нарушавање или ограничавање конкуренције. Национални судови такође могу директно да примењују правила о борби против монопола како би заштитили индивидуална права поверена грађанима на основу Уговора. У обасти државне помоћи само Европска комисија може донети одлуку о томе да ли је помоћ коју је држава чланица одобрила компатибилна са заједничким тржиштем.

Законски и институционални оквир


Србија као кандидат за чланство у Европској унији и потписница Споразума о стабилизацији и придруживању,[2] има обавезу да хармонизује национално законодавство са правним тековинама Европске уније у области заштите конкуренције.[3]

Надлежност за политку конкуренције у Србији подељена је између неколико институција. Министарство трговине надлежно је за креирање политике конкуренције, Комисија за заштиту конкуренције је независна институција надлежна за спровођење Закона о заштити конкуренције, а Влада и Народна Скупштина могу је консултовати о питањима конкуренције. Министарство привреде надлежно је за спољну трговину и инвестиције, и заједно са Министарством финансија спродводи програм приватизације. За јавне набавке надлежна је Управа за јавне набавке, а за државну помоћ Комисија за контролу државне помоћи.

Закон о заштити конкуренције[4] из 2005. године заменио је Антимонополски закон[5] који је донет 1996. године и није садржао савремена правила заштите конкуренције. Законом о заштити конкуренције превиђено је оснивање независног тела, Комисије за заштиту конкуренције, којој је дата надлежност да спроводи и надзире примену Закона и правила конкуренције. Комисија за заштиту конкуренције постала је оперативна у мају 2006. године. Успостављањем Комисије започела је примена права заштите конкуренције, у складу са Уставом Републике Србије из 2006. године и чланом 84. Устава којим се гарантује сваком лицу да ужива једнак правни положај на тржишту и забрањује свако незаконито ограничење слободне конкуренције, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја.

Основне одредбе Закона о заштити конкуренције припремљене су по угледу на чланове 101 и 102 Уговора о функционисању Европске уније. Законом о заштити конкуренције успостављен је систем контроле концентрација и обезбеђен је једнак третман приватних и јавних предузећа одредбом која је преузета из члана 106 Уговора о функционисању Европске уније.

Комисија за заштиту конкуренције (КЗК) је независан и самосталан државни орган, који је самофинансирајући и одговоран само Народној скупштини. Међутим, Закон о заштити конкуренције имао је недостатке који су се односили на његово спровођење и примену у пракси. Главни проблем произлазио је из текста Закона и неадекватних процесних правила.

Закон о заштити конкуренције није доделио Комисији сопствене надлежности да изриче санкције предузећима која ометају њене налоге, што је негативно утицало како на истрагу сумњивих повреда, тако и на извршење коначних одлука. На овај начин Закон није имао одвраћајућу улогу, јер је поступак пред прекршајним судом, који је био налдежан за повреде из Закона о заштити конкуренције, био неефикасно средство да се примора поштовање правила конкуренције. Са друге стране, Закон није предвидео све процесне гаранције странкама, које се захтевају у вези са правима одбране. Ова питања била су регулисана применом Закона о општем управном поступку, који се примењивао на процесна питања, уколико није другачије одређено Законом о заштити конкуренције. Исто решење, о примени Закона о општем управном поступку, постоји и у важећем Закону о заштити конкуренције.[6] Прагови за обавештење о концентрацијама били су постављени ниско, тако да је Комисија била преоптерећена бројним захтевима за одобрење концентрација, који су апсорбовали више од 80% радних капацитета Комисије, док је капацитет за истрагу картела и злоупотребе доминантног положаја био прилично ограничен.[7]

Као одговор на различите правне празнине и недостатке Закона о заштити конкуренције из 2005. године, Народна скупштина Републике Србије донела је нови Закон о заштити конкуренције који је ступио на снагу 1. новембра 2009. године.[8] Закон о заштити конкуренције усклађен је са правилима заштите конкуренције најразвијенијих правних режима.

Закон о заштити конкуренције из 2009. године уређује правила конкуренције, надлежност и организацију Комисије за заштиту конкуренције, посебан управни поступак у којем се спроводи испитивање повреда конкуренције и нотификација концентрација, управне мере које се одређују ради отклањања утврђене повреде конкуренције, као и правну заштиту у судском поступку. Законски текст јасно прави разлику између правила поступка, и материјалних одредби. Концепт заштите конкуренције, правила конкуренције и надзор над њиховом применом, заснован је на релевантном праву Европске уније, односно представља израз правне хармонизације.

Комисији, која је основана као независна институција за заштиту конкуренције и почела је са радом 2006. године, поверено је само спровођење Закона о заштити конкуренције. Правила о заштити потрошача, нелојалној конкуренцији и другим сродним питањима спроводе друге институције. Комисија за заштиту конкуренције (КЗК) преплављена је нотификацијама о концентрацијама и са захтевима за појединачно изузеће код рестриктивних споразума. Међутим, ниједна концентрација није ефективно забрањена. Доношењем Закона о заштити конкуренције из 2009. године, судска контрола је пренета на новоосновани Управни суд. Што се тиче финансирања КЗК, постоји ослањање на накнаде код пријаве концентрација, што је потенцијално опасна ситуација. Финансијска одрживост КЗК захтева нови систем финансирања.

Према Закону о заштити конкуренције, КЗК има два органа, Савет Комисије и председника Комисије. Савет, који се састоји од председника Комисије и четири члана, доноси све одлуке и акта о питањима из надлежности Комисије, осим ако није другачије прописано Законом и Статутом. На основу члана 23. Закона о заштити конкуренције, Народна скупштина бира председника КЗК и чланове Савета КЗК, на предлог одбора за трговину, са најмање две листе кандидата. Кандидати се бирају из реда пријављених на конкурс који оглашава председник Народне скупштине, најмање три месеца пре истека мандата актуелног Савета.[9]

Председник и чланови Савета морају бити угледни економски и правни стручњаци, са најмање десет година радног искуства и значајним радовима у релевантним областима, посебно у области заштите конкуренције и ЕУ права и који ужвају углед непристрасне и објективне личности.

Мандат чланова Савета и председника Комисије је пет година, а чланови не могу бити отпуштени, осим у случају грубе повреде закона или етичког кодекса. Чланови Савета могу да наставе да обављају научну делатност и делатност наставника високошколске установе и послове у вези са стручним усавршавањем. Закон о заштити конкуренције садржи правила о сукобу интереса и после истека мандата.

Многе од претходних надлежности Савета додељена су председнику, поред већ постојећих активности: председавање и управљање радом Савета, потписивање одлука и других аката и обезбеђивање њиховог извршења. Председнику је додељена аутономна власт да доноси одлуке и врши друге послове у складу са Законом и Статутом.[10]

Измене и допуне Закона о заштити конкуренције из 2009. године донете су 2013. године, а нови текст је ступио на снагу 8. новембра 2013. године. Суштина измена и допуна била је да се исправе процесни недостаци уочени у спровођењу Закона у пракси Комисије за заштиту конкуренције и судова, као и на основу примедаба и коментара из Аналитичког извештаја Европске комисије о захтеву Србије за чланство у Европској унији из 2011. године и Извештаја о напретку за 2012. годину.

Новина је састав Савета, који сада међу својим члановима мора да има најмање по двоје правника и двоје економиста. Поступак избора остаје непромењен, председника и чланове Савета бира Народна скупштина на предлог надлежног скупштинског одбора. Рок застарелости за изрицање мере заштите конкуренције продужен је са три године на пет година од последње радње повреде конкуренције. Рок застарелости прекида се сваком радњом Комисије предузетом ради утврђивања повреде и изрицања мере, при чему је апсолутни рок застарелости десет година. Уведен је и посебан рок застарелости од пет година за могућност наплате новчане казне.

Једна од најзначајнијих материјалноправних измена Закона везана је за институт доминантног положаја који је доживео суштинску промену. Укинута је законска претпоставка доминантног положаја за учеснике на тржишту чији је тржишни удео 40% или више. Терет доказивања доминантног положаја сада је у свим случајевима на Комисији, а тржишно учешће само је један од фактора који се том приликом узима у обзир.

Једна од најзначајнијих процесних измена односи се на презицизније уређење института прекида поступка. Странка у поступку може да поднесе предлог обавеза које је спремна добровољно да преузме ради отклањања могућих повреда конкуренције све док не прими обавештење Комисије о битним чињеницама. Пре разматрања, Комисија ће обавештење о подношењу предлога странке за прекид поступка, које садржи сажети опис предлога и битних елемената предмета, објавити на својој интернет страници, са позивом свим заинтересованим странама за достављање писаних примедби, ставова и мишљења у року од 20 дана од дана објављивања овог обавештења. Уколико, по пријему коментара, Комисија установи да је понуђени предлог прихватљив, донеће закључак којим ће изрећи одговарајућу меру понашања, односно структурну меру, коју је странка предложила. Закон изричито наводи да Комисија није у обавези да прихвати предлог странке. У случају да странка све обавезе испуни у року и на начин у складу са одредбама закључка, поступак се обуставља по истеку рока који не може бити дужи од три године.

У случају да странка не испуни обавезе у обиму, или на начин и у року у складу са одредбама закључка, поступак се наставља, а Комисија по окончању поступка може изрећи и управне мере, односно мере отклањања повреда конкуренције. Према образложењу законодавца циљ увођења овог института је економичност поступка, јер Комисија није дужна да пре доношења закључка утврди постојање повреде, што значи да је поступак бржи и примеренији нарочито за динамичније секторе, на који се начин омогућава знатно брже решавање евентуалних проблема на тржишту. У пракси Европске комисије, применом овог института се решава више од 60% случајева, што указује на то да је реч о делотворном начину отклањања повреда правила конкуренције.

Судска контрола одлука Комисије остала је у надлежности Управног суда. Инструктивни рок за поступање Управног суда по тужбама на одлуке Комисије продужен је са два на три месеца. Исти рок уведен је и за поступање Врховног касационог суда у погледу ванредних правних средстава уложених против одлука Управног суда.

У области контроле концентрација, рок у којем је Комисија дужна да донесе одлуку у поступку испитивања концентрације који води по службеној дужности продужен је са три на четири месеца од дана покретања поступка по службеној дужности.

Комисија и даље има овлашћење да сама, уз сагласност Владе одређује висину нанкаде за послове из своје надлежности. Међутим, изменама се предвиђа замена термина накнада, термином такса. Комисија је у овој терминолошкој промени видела потенцијалну претњу за своју финансијску независност, јер према Закону о буџетском систему, такса је јавни приход и плаћа се директно у буџет. Усвојеним измена не дира се у решење по коме Комисија има обавезу да пренесе у буџет вишак остварених прихода над расходима и има право да пре тога одвоји део вишка на име резерви.

Изменама Закона предивђено је укидање обавезе Комисије да плаћа камату на износ новчане казне која се враћа учеснику на тржишту након што надлежни суд умањи новчану казну или укине решење којим је казна изречена.

Прецизирано је да се учеснику на тржишту мера заштите конкуренције одређује у облику обавезе плаћања новчаног износа у висини највише 10% од укупног годишњег прихода, оствареног на територији Републике Србије, а не као што је у претходној верзији Закона било прописано у висини од највише 10% од укупног годишњег прихода оствареног на светском тржишту.

Комисија је добила овлашћење да укине или поништи решење о појединачном изузећу, и то у случају битне измене услова под којим је изузеће одобрено, односно ако је засновано на нетачним или неистинито приказаним подацима или се злоупотребљава.

Ради ефикаснијег спровођења поступка пред Комисијом, укинута је општа процесна жалба против закључка Комисије, и уводени су њени посебни облици у одговарајућим ситуацијама. Разлози су везани за конкретизацију начела економичности поступка и спречавање процесних могућности одуговлачења поступка, без стварних разлога.

Надлежности Комисије и њених органа


Надлежности председника Комисије обухватају доношење решења у скраћеном поступку,[11] и низ одлука у процесним питањима,[12] доношење закључка о покретању поступка,[13] закључак о спровођењу увиђаја и вештачења,[14] закључак о одређивању мере заштите извора података или одређених података,[15] у случају сумње у привилеговану комуникацију председник Комисије може да одлучи о уклањању тог својства,[16] одлуку о жалби на привремене мере,[17] одобрење о наставку преузимања,[18] одлуку о одбацивању пријаве концентрације[19].

Поред одлука које се односе на странке у поступку, председник врши дужности које се односе на унутрашњи рад Комисије. Међу најзначајнијим су одређивање овлашћеног службеног лица из састава Стручне службе Комисије за спровођење испитног поступка,[20] одређивање известиоца из реда чланова Савета, који у сарадњи са овлашћеним службеним лицем одређеним за вођење поступка припрема предлог одлуке и извештава Савет о свим битним чињеницама и околностима случаја.[21] Овлашћено службено лице има поверена значајна овлашћења у спровођењу испитног поступка.[22]

Закључци, било да их доноси председник Комисије или овлашћено службено лице, могу бити предмет посебних жалби, са изузетком решења о покретању поступка.[23] Председник одлучује о жалбама на закључке које је донело овлашћено службено лице, а Савет одлучује о жалбама против закључака које доноси председник. У оба случаја жалба не одлаже извршење закључка.[24] Обрнуто, одлуке Комисије су коначне, а управни спорови против њих се могу водити.[25] Сва коначна решења Комисије подложна су судској контроли.[26]

Стручна служба обавља све послове у оквиру надлежности Комисије у складу са Законом, Статутом и другим актима Комисије.[27] Главни задаци Стручне службе састоје се у спровођењу истраге, која обухвата припрему одлука Савета и председника.[28]  Стручном службом управља секретар,[29] кога поставља Савет.

Подела надлежности између Савета и известиоца и овлашћеног службеног лица, са друге стране, који су главна лица одговорна за спровођење испитног поступка, има за циљ да заштити испитни тим од било каквог мешања тела за доношење одлука, обезбеђујући на тај начин поделу испитног поступка и доношење одлука.

Функције Комисије могу се поделити у неколико категорија: спровођење Закона о заштити конкуренције (одлучивање о правима и обавезама учесника на тржишту, изрицање управне мере, доношење упутстава и смерница за спровођење закона), надзор тржишта (праћење и анализирање услова конкуренције на појединим тржиштима и секторима), саветовање Владе о правилима конкуренције (дефинисање правила које доноси Народна скупштина у области заштите конкуренције, предлагање прописа за спровођење, давање мишљења у вези са применом прописа у области конкуренције), заговарање (обављање послова заступања конкуренције са циљем да се подигне свест о потреби за заштиту конкуренције) и међународна сарадња.

Опште овлашћење Комисије да спроведе испитни поступак обухвата спровођење било које радње у циљу правилног утврђивања чињеничног стања.  У члану 41. став 1. набрајају се као примери доказне радње:  изјаве странака и сведока, вештачење, прибављање података, исправа и ствари, обављање увиђаја, привремено одузимање ствари. Кад су у питању посебни правни инструменти који ће се користити у испитном поступку, члан 44. предвиђа обавезу странака да доставе, односно ставе на увид релевантне податке који се воде у писаном, електронском или другом облику. Ненајављени увиђај и увиђај представљају озбиљну интервенцију и за њих је потребан закључак председника. Обавеза давања тражених података постоји и за трећа лица.[30] Увиђај је детаљно регулисан члановима 52-55. Закона. Ако се власник или држалац просторије неоправдано успротиви спровођењу увиђаја, може се спровести присилан улазак уз помоћ полиције.[31] Службено лице које спроводи увиђај може да уђе и прегледа пословне просторије, возила, земљиште и друге просторије, изврши проверу пословних и других докумената без обзира на начин на који се та документа чувају, одузме, копира или скенира пословну документацију, итд. Исправе и ствари могу бити привремено одузети уколико су од значаја за одлучивање у поступку, а најдуже до краја поступка.[32]

Закон о заштити конкуренције је у складу са Директивом 1/2003 и давањем овлашћења да се изврши увиђај приватних просторија. Ако је потребно спровести увиђај у стану или другој просторији која има исту, сличну или повезану намену, а власник, односно држалац се томе успротиви, председник Комисије ће тражити издавање судског налога.[33]

Према Закону о заштити конкуренције, Комисија за заштиту конкуренције има надлежност да изриче управне мере. Закон о заштити конкуренције пратио је пример Европске уније јер разликује две врсте мера. Основни прописи о спровођењу чланова 101 и 102 Уговора о функционисању Европске уније предвиђају новчане казне[34] и периодична плаћања[35]. Закон о заштити конкуренције усваја исти приступ у члановима 68. (мера заштите конкуренције) и 70. (мере процесног пенала). Постоје два облика санкција јер оне имају различите циљеве. Непосредни циљ новчане казне је кажњавање за повреде учињене у прошлости, као и општа превенција код трећих субјеката и одвраћање од понављања. Периодична плаћања представљају административна средства која утичу на прекид повреде и да натерају на поштовање законских обавеза у будућности.[36] Обе санкције могу бити наметнуте за једну исту повреду без кршења принципа ne bis in idem. Овлашћење да изриче мере је уведено законом из 2009. године. Закон из 2005. године није предвидео ово овлашћење, већ је ограничио Комисију да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка против учесника на тржишту који је учинио радњу спречавања, ограничавања или нарушавања конкуренције.

Члан 69. предвиђа ослобађање од обавезе из мере заштите конкуренције учеснику у рестриктивном споразуму који је први Комисији пријавио постојање споразума или доставио доказе на основу којих је Комисија донела решење о повреди. Ослобађање се одобрава под условом да у тренутку подношења доказа Комисија није имала сазнања о постојању споразума, односно да је имала сазнања, али није имала довољно доказа да донесе закључак о покретању поступка.

Учеснику споразума који не испуњава услове за ослобађање од обавезе плаћања новчаног износа, висина плаћања може бити смањена под условом да у току поступка Комисији достави доказе који у том тренутку нису били доступни, а који омогућавају окончање поступка и доношење решења о повреди. Ослобађање од обавезе не односи се на учесника споразума који је иницирао закључење споразума.

Комисија за заштиту конкуренције има овлашћење да одреди мере понашања[37] и структурне мере,[38] што представља усклађивање овлашћења Комисије са овлашћењима Европске комисије и напредним институцијама за заштиту конкуренције у Европи. Структурном мером може се предвидети развргавање настале структуре учесника на тржишту и то продајм појединих његових делова или имовине другим лицима која нису повезана са учесником на тржишту.[39] Закон о заштити конкуренције предвиђа правило пропорционалности у изрицању ове мере и успостављању конкуренције на тржишту. Структурне мере би требало да се користе само као крајње средство, ако не постоје правила понашања на располагању и ако озбиљност ситуације тако захтева.

Кривичноправна заштита конкуренције


Кривични законик Републике Србије[40] садржи један члан којим се криминализује злоупотреба монополистичког положаја. Према члану 232. Кривичног законика „одговорно лице у предузећу или у другом субјекту привредног пословања које има својство правног лица или предузетник, који злупотребом монополистичког или доминантног положаја на тржишту или закључивањем монополистичког споразума изазове поремећај на тржишту или тај субјект доведе у повлашћен положај у односу на друге, тако да оствари имовинску корист за тај субјект или за други субјект или нанесе штету другим субјектима привредног пословања, потрошачима или корисницима услуга, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.“

Претходни Кривчни закон[41] у члану 163. криминализовао је дело стварања монополистичког положаја – „ко у предузећу или другој организацији закључи споразум којим се друго предузеће или организација ограничава у слободном промету робе или услуга на јединственом привредном подручју СРЈ или са одређеним предузећима или организацијама, или закључи споразум којим се на други начин ствара монополистички положај предузећа или организације на тржишту, казниће се затвором од шест месеци до пет година“. Ово кривично дело се састојало у закључењу споразума, у предузећу или другој организацији, којом се друго предузеће, односно организација ограничава у слободном промету робе или услуга на јединственом привредном подручју СРЈ или са одређеним предузећима или организацијама или у закључењу споразума којим се на неки други начин ствара монополистички положај предузећа или организације на тржишту.

Супротно већини националних режима права конкуренције у Европској унији, важећи Кривични законик кажњава злоупотребу доминанције, али не и картеле и договор о расподели тенедра. Међутим, ширим тумачењем овог члана могу се обухватити и картели, уколико се споразум између предузећа сматра „монолистичким споразумом“ који изазива „штету другим субјектима привредног пословања, потрошачима или корисницима услуга“. На жалост не постоји судска пракса којом би се тумачио овај члан.

Примена Кривичног законика је у надлежности јавног тужиоца и у будућности се очекује да се виде ефекти примене ове одредбе. Међутим, у већини случајева јавни тужилац ће поступати тек кад решење Комисије буде потврђено у судском поступку.

Постоји полемика око тога да ли једна држава која има релативно млад режим заштите конкуренције треба да има кривичне санкције. Аргумент у прилог санкцијског дуализма је да стављањем забране на тако висок ниво даје режиму заштите конкуренције одвраћајући карактер. Други аргумент је да новчане казне предузећа лако апсорбују, док личне санкције представљају већу препреку лицима која су одговорна за монополску праксу, а у државама као што су Сједињене америчке државе кривичне санкције имају значајн ефекат у превенцији. Међутим, постоје и аргументи против санкцијског дуализма. Први је да у циљу подстицања откривања мора постојати могућност ослобађања од обавезе. Међутим, ослобађање од обавезе се примењује само на картеле који представљају тајне споразуме, а не на злоупотребе доминантног положаја. Ово је један од главних разлога зашто су у развијеним државама криминализовани само картели. Други аргумент је да су злоупотребе доминантног положаја сложени предмети и да их је тешко проценити како у погледу права, тако и у економском погледу. Трећи аргумент односи се на недостатак друштвене подршке раду институције за заштиту конкуренције, јер се привредни криминал не сматра озбиљним, а судије могу подићи стандарде доказивања у случајевима повреде конкуренције на ниво који је потребан и за кривична дела.

Судска контрола


Када је у питању судска контрола, према Закону о заштити конкуренције из 2005. године, судску контролу спроводио је Врховни суд Србије. У том периоду Комисија за заштиту конкуренције није имала пуно успеха у судским поступцима. Врховни суд је укидао решења Комисије из процесних разлога. Неки од разлога за укидање решења Комисије су нејасноће у подели надлежности између Савета и Комисије, недостатак приступа записницима Савета, ненавођење свих докумената које су странке приложиле, нејасноћа предмета, итд.

Прекршајни судови су према Закону из 2005. године били надлежни за изрицање новчаних казни учесницима на тржишту који прекрше Закон о заштити конкуренције у висини од 1 до 10% од укупног годишњег прихода учесника на тржишту. Међутим, прекршајни судови нису изрекли ниједну новчану казну.

Доношењем Закона 2009. године Управни суд је постао надлежан за судску контролу решења Комисије. Против коначног решења Комисије може се поднети тужба Управном суду у року од 30 дана од дана достављања решења странци.[42] Управни суд основан је Законом о уређењу судова из 2008. године и почео је са радом 1. јануара 2010. године. Управни предмети који су били у раду у другим судовима пренети су новооснованом Управном суду тако да је овај Суд започео рад са великим бројем предмета у раду.[43] Такође, постоји потреба да се судије обуче у области права конкуренције. Управни суд потврдио је решења Комисије у неколико великих случајева у области злоупотребе доминантног положаја, картела и других облика повреда конкуренције. Жалбе на одлуке Управног суда изјављују се Врховном касационом суду и ограничене су на законитост.

Поступак судске контроле решења Комисије регулисана је Законом о управним споровима.[44] На основу члана 72. Управни суд преиспитује законитост решења Комисије. Обим судске контроле дефинисан је Законом о управним споровима, а не Законом о заштити конкуренције. Закон прописује рокове за достављање Комисији, 15 дана је рок за достављање тужбе на одговор Комисији, а 30 дана је рок за давање одговора од дана пријема тужбе на изјашњавање. Закон, такође прописује рок од три месеца од пријема одговора по тужби за одлучивање суда.

Државна помоћ


Из перспективе права конкуренције, државна помоћ требало би да буде под строгим надзором јер може нарушити конкуренцију и тиме ометати оптималну расподелу економских ресурса у земљи. Свака државна помоћ која има монополски ефекат је у принципу незаконита и стога забрањена. Међутим, државна помоћ може бити изузета из забране уколико доприноси остваривању одређених економских, социјалних или културних циљева дефинисаних у складу са одредбама 107-109 Уговора о функционисању ЕУ. Народна скупштина усвојила је Закон о контроли државне помоћи истог дана када и Закон о заштити конкуренције из 2009. године. Закон о контроли државне помоћи примењује се од 1. јануара 2010. године.[45]

У складу са критеријумима из Споразума о стабилизацији и придруживању[46]  Србија је успоставила оперативно независно тело, Комисију за контролу државне помоћи, која је почела да ради у марту 2010. године и којој су поверена неопходна овлашћења да спроведе забране предвиђене Законом, да одобрава шеме државне помоћи и индивидуалне помоћи и да наложи повраћај државне помоћи, која је незаконито додељена. Такође, предвиђено је да орган редовно објављује годишње извештаје о прегледу државне помоћи. У складу са Прелазним споразумом предвиђено је да Комисија успостави свеобухватан попис државних помоћи, а шеме постојећих државних помоћи усклади са правним тековинама ЕУ. Влада Републике Србије усвојила је Попис државних помоћи у септембру 2011. године.

Комисија за контролу државне помоћи[47] има пет чланова које именује Влада на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове привреде, министарства надлежног за инфраструктуру, министарства надлежног за послове заштите животне средине и Комисије за заштиту конкуренције. Представник Министарства финансија је председник Комисије, а представник Комисије за заштиту конкуренције је заменик председника.

Закон ствара обавезу да се пријави свака нова државна помоћ пре него што је одобрена, као и свака промена која је настала након пријаве помоћи.[48] Начело обавезне претходне пријаве обухвата и шеме и индивидуалне помоћи.[49] Пријављена помоћ не може се доделити пре него што Комисија одлучи о усклађености закона (клаузула задржавања).[50]

Остаје да се види да ли ће државне помоћи остати у надлежности Комисије за контролу државне помоћи или ће као у неким земљама,[51] Комисија за заштиту конкуренције проширити надлежност и на област државне помоћи, што би било значајно и због независног положаја Комисије за заштиту конкуренције. Проширењем надлежности Комисије за заштиту конкуренције и на област државне помоћи заокружио би се систем заштите конкуренције у једној институцији, што би требало да има ефекта на ефиксанију заштиту конкуренције.

Закључак


Како би се унапредила политика заштите конкуренције у Србији неопходна је политичка воља, подизање свести грађана о значају конкуренције, као и свести и знања привредних субјеката. Такође, неопходно је унапредити капацитете Комисије за заштиту конкуренције и правосуђа како би могли да у пуном капацитету спроводе одредбе Закона о заштити конкуренције. Измене законског оквира не би требало да буду честе, јер је неопходна стабилност и правна сигурност, као и одређени временски период да би се проценили ефекти измене неког законског прописа и успоставила судска пракса.


[1] Правне тековине конкуренције засноване су на члану 37 (државни монополи привредног карактера), члановима 101-105 (правила која се примењују на предузећа), члану 106 (јавна предузећа и предузећа са посебним или искључивим правима) и члановима 107-109 (правила примењива на државну помоћ) Уговора о функционисању Европске уније.
[2] Потписан 29. априла 2008. године између Републике Србије и Европске уније.
[3] Члан 72. и 73. Споразума о стабилизацији и придруживању.
[4] “Служебни гласник Републике Србије”, бр.79/05.
[5] “Службени лист Савезне Републике Југославије”, бр. 29/96.
[6] Члан 34. Закона о заштити конкуренције, “Службени гласник Републике Србије”, бр. 51/2009 и 95/2013.
[7] У 2008. години Комисија за заштиту конкуренције радила је на 137 предмета концентрације, у поређењу са само 10 предмета рестрикривних споразума и 2 предмета злоупотребе доминантног положаја; Годишњи извештај Комисије за 2008. годину, фебруар 2009, стр. 5-51.
[8] “Службени гласник Републике Србије”, бр. 51/2009 и 95/2013.
[9] Ово представља суштинску промену у односу на Закон из 2005. године, према којем су чланове Савета предлагала професионална и пословна удружења.
[10] Члан 22, став 4.[11]Члан 37. став 2.
[12] Члан 38.
[13] Члан 35. став 2.
[14] Члан 41. став 3.
[15] Члан 45. став 3.
[16] Члан 51. став 3.
[17] Члан 56. став 2.
[18] Члан 64. став 4.
[19] Члан 65. став 4.
[20] Члан 41. став 2.
[21] Члан 25. став 2 и 3.
[22] Члан 38. став 7.
[23] Члан 35. став 3.
[24] Члан 38. ставови 8, 9. и 10.
[25] Члан 38. став 4.
[26] Члан 71. став 1.
[27] Члан 26. став 1.
[28] Члан 41. став 2.
[29] Члан 26.
[30] Члан 48.
[31] Члан 54.
[32] Члан 55.
[33] Члан 54.
[34] See Article 23 of Regulation (EC) No. 1/2003 and Article 14) of Regulation (EC) No. 139/2004 (note 36).
[35] See Article 24(1) of Regulation (EC) No. 1/2003 and Article 15 (1) of Regulation (EC) No. 139/2004.
[36] See case COMP/37.792 “Microsoft”, decided by the European Commission on 10 November 2005, PressRelease IP/ o6/ 979 and MEMO/06/277, both of 12 July 2006.
[37] Члан 59. став 1.
[38] Члан 59. став 3.
[39] Члан 59. став 5.
[40] “Службени гласник РС”, бр.85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012,104/2013 и 108/2014.
[41] “Службени лист СФРЈ”, бр.44/76-1329, 36/77-1478, 34/84-895, 37/84-933, 74/87-1743, 57/89-1441, 3/90-63, 38/90-1217, 45/90-1340, 54/90-1773 и “Службени лист СРЈ”, бр. 35/92-651, 37/93-816, 24/94-273, 61/01
[42] Члан 71. став 1.
[43] Око 17.000 предмета је пренето из Врховног суда у Управни суд.
[44] “Службени гласник РС”, бр. 111/2009.
[45] “Службени гласник РС”, бр. 51/2009.
[46] Члан 73. Споразума о стабилизацији и придруживању.
[47] Чланови 6-10. Закона о контроли државне помоћи.
[48] Члан 11. Закона.
[49] Члан 12. Закона.
[50] Члан 15. Закона.
[51] Канцеларија за конкуренцију и заштиту потрошача Пољске има надлежност у области заштите конкуренције, потрошача и контролу државне помоћи http://www.uokik.gov.pl/state_aid_system_in_poland.php

Подели

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype

Чланци

Пријавите се за часопис Досије корупција