Поруке једне пресуде

Кратко, спортски речено, укупан резултат: Министар бивши Дулић против Топличког центра 0:2, уз, посебно вредне, голове у гостима за јавност и грађанско друштво. Осврт на једну правичну, храбру, учену и поучну пресуду којом је одбијен тужбени захтев Министра (бившег) против организованих грађана, Топличког центра за демократију и људска права и Драгана Добрашиновића лично, који су само хтели да знају како и зашто су потрошене стотине хиљада евра државног новца. И притом, очито с правом, Министра бишег назвали бахатим расипником. И то док је био на власти.

Једну надасве занимљиву пресуду Апелационог суда у Београду су уредници утицајне интернет презентације Коалиције за надзор јавних финансија (www.nadzor.org.rs), коју уређује Топлички центар за демократију и људска права, поделили са нама, јавношћу, пре скоро годину дана. У несвакидашњој парници, Министар бивши је, док је још био на власти, тужио да му Топлички центар и Драган Добрашиновић „солидарно исплате надокнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде угледа и части у износу од 900.000,00 динара, са законском затезном каматом до исплате“, приде. Тужио и изгубио. И то два пута, први пут пресудом Првог основног суда у Београду (П.бр. 18257/11) и други пут, пресудом Апелационог суда у Београду (Гж.бр. 4061/13). Управо ова друга је повод за осврт.

По нашем скромном мишљењу, значај пресуде далеко превазилази конкретан случај, конкретног тужиоца, др Оливера Дулића, министра бившег за животну средину (и још свашта нешто, од просторног планирања до рударства) и тужене, Топлички центар и Драгана Добрашиновића. Зато пресуда и њено образложење заслужују ово подсећање, које, пре свега, има за циљ да охрабри, поучи и подучи. Кренимо редом.

Топлички центар за демократију и људска права је са неколико других организација из Коалиције за надзор јавних финансија у оквиру пројекта грађанског надзора јавних набавки пратио поступке у три јавне институције. Међу њима и Министарства за животну средину и просторно планирање, којем је руководио наречени Министар. Изабрано је ово Министарство, а могло је да буде било које друго. Пројекат је унео иновативан приступ, који заинтересованим и иоле компетентним грађанима омогућава да прате како се кроз набавке троше јавни фондови, изазвао је и подршку донатора, између осталих Делегације Европске уније у Србији. Ништа необично и случајно, проблеми у јавним набавкама, и с њима повезана висока корупција за које су набавке идеално окружење, су један од највећих изазова у европској интеграцији Србије. Уосталом, цело једно преговарачко поглавље, под бројем пет, у приступним преговорима се бави искључиво јавним набавкама.

У Министарству се тих година изводила акција симболичног наслова „Очистимо Србију“. Након откривања случајева неразумног трошења и прикривања информација, новинарима је наслов био одличан повод за иронију и игру речи; нашироко се писало се о чишћењу, али буџета. Топлички центар је, на основу јавно доступних података, анализирао јавне набавке у Министарству и открио, за ширу јавност шокантне податке. До данас, је остала је упамћeна аматерска интернет презентација која је плаћена скоро 30.000 евра. Међу јавним набавкама, између осталог, пажњу је привукло и вишегодишње финансирање глобално значајног тениског турнира „Serbia Open“, у организацији чланова породице Новака Ђоковића. Ништа необично, рекли би неупућени, да држава финансијски помаже велики спортски догађај, и то од међународног значаја. Ипак, овај случај издвајају многе нелогичности, које су код истраживача Топличког центра и чланица Коалиције, претпостављамо, изазвале оправдану сумњу и мотивисале их да се случајем посебно позабаве. Побројаћемо само неке; првo логично питање је зашто велики спортски догађај не подржава Министарство спорта, већ Министарство за животну средину, да ли је фотографија Новака Ђоковића са метлом уместо рекета довољан разлог? А одмах затим, зашто се финансирање из буџета организује кроз јавну набавку? И то какву јавну набавку, услуге промовисања акције „Очистимо Србију“ на тениском турниру за износ од око 225.000 евра, ни више ни мање него у преговарачком поступку, без објављивања јавног позива. А све то кроз јавну набавку не од организатора турнира, већ од мистериозне посредничке фирме „News Wall“.

Утврђено је, очито, изазвало осуду и огорчење код пројектног тима Топличког центра, доказ за то налазимо у два оштра критичка текста која су тим поводом објављена на интернет презентацији www. nadzor.org.rs. Покушао је Министар тужилац да докаже да су управо та два текста, под насловима „Још 225.000 евра за чишћење Србије“ и „Дулићу, храбро пред лице правде“, објављена у два дана марта 2011. године, била извор „претрпљених душевних болова услед повреде угледа и части“. А сав тај бол, по Министровој рачуници, вреди 900.000 динара, и то уколико се плати одмах, иначе иде и затезна камата приде. У образложењу наведене пресуде Апелационог суда, којом је Министар бивши изгубио спор и која је повод овог осврта, суд, утврђујући чињенично стање, опширно цитира оба текста и детаљно их анализира. Текстови су, иначе још увек доступни на наведеној интернет адреси Коалиције. У њима, на први поглед све врви од увредљивих квалификација, које су стварно могле озбиљно да повреде част и углед тадашњег Министра, и притом, стварно изазову бол.

Да се одмах одредимо, чини нам се да им је, овако сроченим текстовима, то и била сврха. А да су повреде части и угледа и неминован пратећи бол, по свему судећи заслужени, а да притом, јасан је суд, бивши Министар због тога не заслужује судску заштиту.

У првом тексту „Још 225.000 евра за чишћење Србије“ одмах се почиње оштро, тврдњом да „Оливер Дулић наставља са праксом пустошења националних финансијских ресурса“ и да следи „још једна акција која не служи ничему осим преливању буџетских средстава на приватне рачуне“. Аутор из Топличког центра наставља у истом стилу, и „са највећом забринутошћу пита има ли краја бахатости и расипништву Оливера Дулића“ и да ли ће наречени „са додатном енергијом и некажњено наставити да поткопава српске јавне финансије“? Следи још један вредносни суд, да су у питању „правила игре која намеће осиљена, саможива и од реалног живота отуђена политичка елита, чији је симбол управо Оливер Дулић“, а затим да је случај „за српско правосуђе тест интегритета и кредибилитета“ који ће дати „јасан одговор на питање“ да ли су „носиоци политичких функција ослобођени сваке одговорности, а грађани фактички обавезани да буду спонзори њихове бахатости и тешких злоупотреба јавних средстава“.

У другом тексту се наводи да Коалиција „са нестрпљењем очекује кривичну пријаву“ против Министра, јер намерава да и ове године за промоцију акције „Очистимо Србију“ током одржавања тениског турнира „Serbia Open“ потроши 23.600.000,00 динара, јер се „истина о случајевима његовог расипништва и проневерама државног новца може доказати само на суду“ и да је „за Коалицију неспорно да на оптуженичкој клупи, због тешких злоупотреба мора седети Оливер Дулић“. Након изношења аргумената за овако тешке квалификације, аутор текста обећава да ће „наставити да износи чињенице о злоупотребама, бахатости и расипништву Оливера Дулића и јавно поставља додатна питања на која ће, пре или касније, министар морати да одговори“.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, и првостепени и другостепени суд су сагласни да „у конкретним текстовима који су објављени на сајту www.nadzor. org.rs нису изношени увредљиви изрази и непристојне речи, већ да су изнети тачни подаци који се тичу утрошка средстава министарства, чији је министар био тужилац, да спорни део текста није био усмерен на повреду интегритета личности тужиоца, већ је усмерен на став и коментар аутора“. „У светлу изнетих података и чињеница“, аутор је, сматра суд, изнео своје виђење „начина утрошка средстава министарства“. А тврдње да је „тужилац ове текстове доживео као увредљиве што представља његов лични доживљај“, суд храбро и правично наставља детаљно образоложење „не могу уживати већу заштиту у односу на интерес и потребу да тачни подаци буду доступни јавност и обајављени.“

Овај део образложења, Апeлациони суд закључује тврдњом да је првостепни суд имао у виду „околности конкретног случаја као и положај тужиоца као функционера – министра, те чењеницу да се ради о јавној личности чија су права суженија од истоврсних права других лица, јер је изложен вишем степену изложености информацијама него остали грађани, па су његова права ограничена сразмерно оправданом интересу јавности“.

Пресуда Апелационог суда је заснована на одредбама члана 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Следе пуне четири странице образложења, засноване на самој Конвенцији и релевантној судској пракси и пресудама Европског суда за људска права.

Хвале вредан труд судије Ивана Негића и чланова судског већа, који нивоом и квалитетом аргументације превазилази значај једне парнице и задивљује акрибијом која се ретко виђа, не само у пресудама, већ и у нашој правној књижевности. Овај део образложења свакако заслужује да буде објављен као посебан чланак, јер нашој правној теорији и пракси од велике користи може бити овако учено и прегледно виђење слободе мисли и изражавања из угла Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. У овом осврту на пресуду, укратко ћемо пренети само делове овог дела образложења, свесни чињенице да ћемо, неминовно, оштетити целину.

Ова целина образложења почиње цитатом првог става члана 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. „Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа.“ Наставља се ставом 2, да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

Апелациони суд даље наставља констатацијама да се „заштита права на слободу изражавања налази у основи демократије“, затим да „слобода изражавања доприноси расправама о питањима од јавног значаја и подстиче свеукупни развој сваког појединца“, и да „насупрот томе, арбитрарне забране права на слободу изражавања карактеришу арбитрарне режиме“. Слобода поседовања сопственог мишљења практично је неодвојива од остале две: слободе саопштавња и слободе примања информација и идеја. И то слободно, без мешања власти. Иако се слобода штампе у члану 10 изричито не помиње, Европски суд за људска права је развио богату праксу која садржи низ принципа и правила којима се штампи додељује повлашћени статус у уживању слобода садржаних у овом члану. Притом, Европски суд слободи штампе даје већу заштиту када се о теми, осим политичких, води и јавна расправа. У образложењу пресуде Апелациони суд се позива на читав низ битних пресуда Европског суда за људска права, којима је слобода изражавања додатно оснажена, а заштићени критичари власти. Заштита „угледа и права других“ представља „легитиман циљ“ који домаће власти најчешће користе да ограниче слободу изражавања, на њу се позивају да би заштитиле од критике политичаре и државне службенике. Висок степен заштите и повлашћено место медија у демократском друштву долази из става према коме медији имају централну улогу не само у политичком изражавању, већ и у погледу свакодневних ствари од јавног интереса.

У наставку се Апелациони суд позива на познату пресуду у случају Хендисајд против Уједињеног Краљевства из 1976. године, који је господин иначе Хендисајд глатко изгубио, али из које је остао став да се члан 10 Конвенције и слобода изражавања „примењује не само на „информације“ или „идеје“ које се повољно прихватају или сматрају безопасним или као неутралним, већ и оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или било који део становништва“ (мала техничка исправка навода у образоложењу пресуде Апелационог суда, поменути цитат се налази у ставу 49, а не 50 наведене пресуде у случају Хендисајд).

 Апелациони суд констатује да „што се тиче језика, Европски суд је прихватио жестоку и оштру критику, као и сликовите изразе који имају ту предност што скрећу пажњу на питања која су предмет расправе“. Границе прихватљиве критике, када су у питању политичари и државни службеници, „су шире него у погледу обичних појединаца“.

Овде се враћамо на случај бишег Министра против Топличког центра и Драгана Добрашиновића, и чињеницу да је у два спорна текста коришћен језик који није по свачијем укусу, морамо признати, ни по укусу аутора овог осврта на пресуду Аплеационог суда. Формулације као што су „пустошење националних ресурса“, затим „осиљена, саможива и од реалног живота отуђена политичка елита“, би неки од нас другачије рекли. Али суд не одлучује о питањима укуса, већ о томе да ли су угрожена добра такве природе да заслужују да им суд пружи правну заштиту. А у овом случају, очито, нису.

Апелациони суд даље даје детаљну и изванредну аргументацију за, по сопственој процени, три јасне целине из спорних текстова. Најпре, навода изнетих у погледу личности Министра бившег, и питања да ли је он представник „осиљене, саможиве и од реалног живота отуђене политичка елите“? Суд стоји на становишту да изнети наводи представљају лични став и оцену о неком догађају или ситуацији те да се њихова истинитост не може доказивати. Изнето предатавља мишљење, спекулацију и вредносни суд који је иначе јасно заштићен чланом 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, и да због тога Министар тужилац не ужива правну заштиту.

Друга целина се односи на наводе који су тужени Топлички центар и Драган Добрашиновић износили о раду Министра и начину трошења буџетских средстава, као и на њихове оштре и храбре тврдње да се ради о очигледним злоупотребама, преливању на приватне рачуне, па све до поткопавања српских јавних финансија. Апелациони суд стоји на становишту да је „реч о стварима од јавног интереса о којима се у дужем временском периоду водила јавна расправа“ и да постоји неоспоран „интерес јавности да буде упозната са начином на који се троше средства пореских обвезника“. Суд сматра да је „реч о деловању тужених у доброј намери како би се отклонила сумња и допринело утврђивању чињеница везаних за одређена питања од значаја за друштво у целини“.

Трећа целина се односи на питање да ли заштита угледа и права бившег Министра представља „легитиман циљ“ који се може користити да би се ограничила слобода изражавања? Апелациони суд је поново јасан, става је „да нису испуњени услови да се на овом темељу пружи заштита тужиоцу, јер би у том случају дошло до злоупотребе права, у контексту да се тужилац заштити од легитимне критике“. Посебно јер су тужени деловали у доброј намери, у циљу утврђивања чињеница о трошењу буџета, „због чега је праг толеранције у погледу истинитости и проверљивости изнетих чињеница знатно виши“.

Суд даље посебно наглашава и чињеницу да су тужени Министру тужиоцу дали прилику да се изјасни на тврдње који су они изнели о начину трошења средстава у акцији „Очистимо Србију“, на које је Министар дрско одлучио да не поштује Закон о доступности информација од јавног значаја. Ово намерно кршење јасних законских обавеза је ишло толико далеко, да је Повереник за информације од јавног значаја био принуђен да чак два пута казни Министарство на чијем је челу био тужилац управо због случаја прикривања информација од јавности у спорном случају финансирања тениског турнира „Serbia Open“.

О изузетној важности ове чињенице нећемо детаљније, јер следи поучан осврт под насловом „Порука“, из пера Повереника за информације од јавног значаја, господина Родољуба Шабића.


ПОРУКА 

РОДОЉУБ ШАБИЋ
ПОВЕРЕНИК ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

Добијем јуче, информисања ради, једну, мислим, заиста занимљиву пресуду. Реч је о пресуди Апелационог суда у Београду којом се правноснажно, одбијањем жалбе па самим тим и тужбе тужиоца окончава један спор који је својевремено имао доста публицитета. Протеком времена скоро да је „пао у заборав“ па је вероватно ред подсетити на неке чињенице које су довеле до тог спора. „Прича“ почиње објављивањем текста „Још 225.000 евра за чишћење Србије“ на веб сајту Коалиције за надзор јавних финансија. Наставља се стављањем у изглед кривичне пријаве против Коалиције коју најављује Министарство за животну средину и просторно планирање, у име министра који је заправо поименце прозван. Даље се наставља новим текстом на сајту Коалиције под насловом „Дулићу, храбро пред лице правде“. На текстове се нећу посебно освртати. Оно што ми је у овој прилици посебно занимљиво је парница „због повреде части и угледа“, која је уследила, заправо пресуда о којој говорим, којом је парница окончана. У пресуди суд констатује да је у својим текстовима Коалиција износила различите квалификације на рачун министра наводећи да се он бави „очигледним злоупотребама“; „пустошењем националних ресурса“; а да акција „Очистимо Србију“ служи искључиво „преливању буџетских средстава на приватне рачуне“. Суд наводи и да су тужени у свом тексту тужиоца оценили као министра који је бахат и расипник, који се „поиграва са ресурсима Србије“, „поткопава српске јавне финансије“, који мора бити кривично гоњен за ове злоупотребе и за то примерено кажњен. Штавише, они су га представили као „осиљеног и од реалног живота отуђеног елитисту“. И даље, ценећи све те околности судско веће налази да ти наводи нису такве природе да би му суд пружио правну заштиту због повреде угледа. И с тим у вези суд нешто посебно наглашава. Наглашава чињеницу да су тужени тужоцу упутили неколико питања и дали му прилику да се изјасни о тврдњама које су они изнели а да је он очигледно одлучио да не одговори. У пресуди, уз остало стоји и следеће: „Другостепено веће наглашава и чињеницу да се у конкретном случају не сме губити из вида и околност да је Повереник за информације од јавног значаја изрекао и одговарајуће казне овом министарству управо на темељу непоступања министарства по налогу Повереника да достави тражене информације које се односе на овај случај. Уместо да надлежно министарство поштује своју законску обавезу и достави тражиоцу информације које је било дужно ставити на увид јавности, одлучило је да по овом захтеву не поступа. Самим тим, створило је услове за одговарајући притисак јавности да поштује своју обавезу која почива на темељу транспарентности рада државних органа, а последично и на изношење не само вредносних судова већ и чињеничних навода које не морају у довољној мери бити проверене или истините, јер је реч о деловању тужених у доброј намери како би се допринело утврђивању чињеница везаних за одређена питања од значаја за друштво у целини. Чак напротив, подношењем овакве тужбе, тужилац је покушао да заменом теза и стављањем у први план свог угледа и права анулира своју законску обавезу да положи рачун јавности о свом раду, конкретно о трошењу буџетских средстава. Жалбено веће овог суда стога сматра да се оваквом поступању тужиоца ни у ком случају не може пружити правна заштита, већ напротив, да је преко потребно јасно у први план истаћи чињеницу да је сваки државни орган у обавези да јавност извештава о свом раду и омогући увид у трошење средстава пореских обвезника.“ Ово последње заиста вреди подвући. Добра, јасна, недвосмислена порука, која далеко превазилази границе појединачног случаја.

Објављено 13.03.2015. на блогу В92 http://blog.b92.rs/text/25333/PORUKA/  

Жалбено веће, за крај, „одмеравајући интересе“ супротстављених страна – очигледне (и додаћемо, заслужене) повреде угледа и права и приде претрпљеног бола Министра тужиоца, са једне стране, и слободе тужених Топличког центра и Драгана Добрашиновића, са друге стране, а с обзиром на тему, чињенице и контекст у којем су наводи изнети, околност да је тужени обављао функцију министра, закључује да није дошло до жртвовања угледа и права тужиоца бившег Министра на уштрб слободе изражавања туженог. Нама остаје само да се са изнетим сложимо.

Бивши Министар се ипак суочава са правдом, овога пута кривичноправном, како су му у тексту „Дулићу, храбро пред лице правде!“ аутори Топличког центра и предсказали. Додуше, не због случаја представљеног у овомосврту, већ због нечега битно другачијег, али сличног по стилу и технологији вршења поверене јавне службе. Процес се, по правилу, годинама развлачи и чека епилог. Већ је осуђен и кажњен политички, нема га на листама Демократске странке, чијом заслугом (или кривицом) је досегао до неслућених висина власти и моћи.

Случај и пресуда остају за поуку неким новим министрима, Дулићима и осталима који се тако осећају.

Подели

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype

Чланци

Пријавите се за часопис Досије корупција