Потонуће новинарства: равно до дна

На пијаној лађи, којом српско новинарство броди ка извесном и срећном потонућу, не оскудева се ни у чему осим у истини, мери и слободи. Но добро, истина је и тако прецењена, мера давно и неповратно изгубљена а слобода архивирана у музејима, историјским читанкама и заборављеним стиховима. Све је, дакле, на свом месту и баш онако како не ваља и не треба да буде.

Није да у Србији нема новинара. Има их још од 1813. године, када су Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић покренули „Новине сербске“, први дневни лист на нашем језику. Али у Србији, сва је прилика, нема новинарства. Не звучи логично, али је управо тако. А да би се лакше разумело, ваља подсетити да има код нас понешто и фудбалера, али је остало веома мало од фудбала. Нађу се, ту и тамо, и понеки судија и тужилац, али скоро да нема ничега од правде и правосуђа.

И док новинарство у Србији одумире, попут старих заната, ваља се запитати по чему ћемо га запамтити ми, савременици његовог бродолома с почетка двадесет првог века? Можда по томе што је у српским медијима прећутано скоро све што је требало написати и изговорити. И по томе што је написано и изговорено готово све пред чим је ваљало заћутати. И још по томе што се поклонило и покорило свима које је требало разоткрити, оголити и исмејати.

Па какво је, заиста, то наше новинарство, та наша штампа, како се до скора говорило? Хајде да мало завиримо унутра, међу редове. У Србији је штампа слободна, таман онолико колико је потребно онима чију слободу и моћ ћутањем чува. И независна, баш толико колико одреде они од којих све зависи. И истинита, тек толико да не засмета креативном и лепршавом тумачењу ставрности, које се некада, архаично и злонамерно, називало лаж. И нецензурисана, и само онако, из лепог васпитања и обзира, стављена на претходни увид и контролу оних после чије се нити говори, нити пише, нити мисли. И истраживачка, све док не оде предалеко и загребе предубоко, па тако закаже неразуман и ничим оправдан састанак са истином.

Неће ово, наравно, изаћи на добро ни овог друштва ни ове земље. Нити ће се, колико год наручиоцима и морално анестезираним интерпретаторима изобличених верзија стварности другачије изгледало, и њима самима зло добрим вратити. Јер штампа, чији је, како је писао Албер Ками, један од најзначајнијих књижевника двадесетог века, који је и сам помало био новинар, „једини циљ да ојача моћ неколицине и једина намера да обесцени одважност свих осталих“, нужно постаје срамота земље и друштва.

А друштво има пуно право да не пристане на срамоту, да јој се одупре и да је одбаци, одбацивши са срамотом и оне који су нам срамоту наменили и њоме нас, за трпељивост и ћутање, заслужено наградили.

Подели

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype

Чланци

Пријавите се за часопис Досије корупција