Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Интелектуална громада једног лика и дела − Поводом смрти Мирослава Прокопијевића –

  1. Уводна напомена

Смрт човека са којим нас везују дуге године лепог и искреног пријатељства не може да не буде потресна. То шокантно искуство посебно је болно кад је реч о човеку који је био не само пријатељ него и сарадник у разним професионалним потхватима и увек ангажован и силно креативан у дуготрајној интелектуалној комуникацији. А поготово тешко пада смрт човека за кога нас везују многа вредна сазнања, од кога се у свакој прилици имало много тога, занимљивог и релевантног, научити или додатно разјаснити. Иза Мирослава остаје једна велика мисаона и спознајна празнина. Постоји један крупан блок информација и знања за која је једино он био компетентан или бар несумњиво најпоузданији извор информација и проверених спознаја.

Миро Прокопијевић је умро у невреме, далеко мимо неког природног реда. Најречитији знак изненађења које је изазвала ова зачудно неочекивана смрт свакако је околност да је он, међу људима у струци и око ње, био међу последњима за које се тако нешто могло и поверовати. Умро је неких 30 година пре реда, па је и то разлог јачине удара који тим поводом није могао да изостане. Међутим, његов опус, тако опсежан и разуђен, не би ономе ко га није познавао ни случајно сугерисао да је посреди прерано умрли научни радник. Довољан је само летимичан поглед на оно што је написао и објавио, и оно што је саопштавао на својим бројним јавним наступима, па да се стекне утисак да се ради о дуговечном научном раднику, о истраживачу који је тај свој дуг и промишљено организован живот провео целисходно и рационално и врло врло продуктивно га искористио, не губећи време на послове другог и трећег реда. Мирослав је био сређен и срећно уравнотежен човек: налазио је времена и за дружење, за учешћа у научним расправама, као пасионирани играч тениса и за спорт, а поврх свега тога и насупрот томе за предан систематски рад без кога не би могао да буде створен његов импресивни научни опус.

  • Човек

Миро је пре свега био једна рафинирана особа са истанчаним смислом за савремена збивања, за постојеће односе и прилике, за текуће тенденције и њихове скривене и често погубне импликације. Пре многих од нас сагледао је погибељ колективистичког диктата над појединцем и његовим правима и слободама. Знатно пре других разумео је да тадашњи социјалистички поредак сурово подсећа оно што је у човеку највредније и најкреативније, а то је његова аутономија и његова законом заштићена слобода. Није крио, а никад се није у том смислу нити претварао нити трудио да прикрије свој резолутан критички став према колективистички организованом друштву у коме је провео своју младост и добар део свог зрелог доба. А добро се знало да је слободно опредељивање у тадашњем социјалистичком друштву велики луксуз и да за то има да се плати висока цена. Мирослав је ту цену и платио. У том друштву које дисидентски револт није толерисало Миро је добио далеко мање него што је објективно заслужио, а особито далеко мање него што је одговарало његовим способностима и мање него што би остварио у једном систему у коме се ствари не би у толиком степену мериле политичким аршинима.

Велики неспоразум са колективистички устројеним друштвом присилио је Мирослава да своју животну шансу потражи и своју судбину провери на широким просторима изван наше земље, на универзитетима и истраживачким центрима који  нису били притиснути колективистичким стегама и који су својим акционим усмерењима били компатибилни са Мирослављевим поимањем слободе појединца и његовог достојанства. Добар део онога што је урадио он је остварио у иностранству – по Немачкој, Аустрији, Италији, САД… Ван земље је не само продуковао добар део свог опуса, него је постигао још нешто једнако важно – вредно учио, допуњавао своје образовање, интелектуално растао и аналитички се оспособљавао за свој даљи рад. Миро је у правом смислу речи био светски човек и својим знањем, обавештеношћу и дубоким разумевањем далеко надрастао средину од које се тако резолутно одвојио. Миро је уистину био образац ученог човека иако је својим изгледом, стилом живота и својом окупираношћу спортом био прави антипод неком канцеларијском заточенику. У сећању оних који су му били блиски, али и у широј јавности, Миро ће остати као својеврсна метафора човека који је страдао због своје супериорне обавештености и интелектуалне надмоћи. Страдао у смислу недовољног признавања његових научних доприноса и у смислу онемогућавања да у овом друштву заузме место које му припада. На његову штету, али и на штету друштва које је, такво како се идеолошки поставило и закључало, остало слепо за један број неоспоривих а земљи као целини насушно потребних потенцијала.

Мора се посебно назначити његова професорска каријера. И поред тога што, баш зато што није био миљеник власти, није имао праве и заслужене шансе ангажовања на државним универзитетима, он је направио импресивну професорску каријеру. Предавао је, пре свега, на бројним страним институцијама високог образовања. Његов професорски посао обухвата његово широко тражено ангажовање у Немачкој (Лајпциг и Дуисбург), Аустрији, Италији, САД (угледни George Mason University) и Бугарској. Радио је као гостујући професор на Факултету политичких наука у Подгорици. Сасвим предвидиво, на домаћем екс-ју терену неупоредиво више приступа имао је приватним него државним високообразовним институцијама: био је и стални професор на Европском универзитету у Београду и трајно ангажован на угледном подгоричком приватном универзитету у Доњој Горици.

  • Дело

Уз ризик да се професору Прокопијевићу учини неправда тако што би промакле неке области у којима је дао значајне доприносе, овде ће бити наведене неке које је немогуће превидети. Одиста маркантна подручја његовог ангажовања јесу: институционална економија, теорија и анализа власничких права, економија јавних добара и јавног сектора, конституционална економија и, као посебно вредан и трајно значајан допринос, институционална архитектоника и економија Европске уније. Не сме се заобићи ни његово стваралаштво у области политичке филозофије и чак чисте филозофије (Ролсова теорија правде и етика). Економска теорија је незаобилазно и трајно подручје његових преокупација будући да ју је он нашироко и продубљено користио у својим анализама претходно наведених уже опредељених и целисходно специфичних подручја истраживања.

Његов научни формат највише долази до изражаја кроз упечатљив опсег и далеко ванстандардну разуђеност његовог опуса. Објавио је око 150 чланака по научним часописима у великом броју земаља. Једнако је географски разуђена и његова  активност везана за научне скупове: са својим разноврсним прилозима учествовао је на преко 200 скупова, опет махом у иностранству. Његова, делом изнуђена, оријентација на иностранство – и то, дакако, на Запад – дошла је до изражаја и у структури његових објављених радова; стране земље у тој структури упадљиво су заступљене: САД, Велика Британија, Аустрија, Италија, Шведска, Холандија, Бугарска… Заступљене су и бивше југословенске републике Хрватска, Словенија и Црна Гора. Своје чланке објваљивао је, дакако, по научним часописима и зборницима и овде у Србији: каква год да је била, идеолошка пристрасност није могла да спречи његову видну афирмацију и на домаћем терену.

Најјасније се, међутим, његов научни формат сагледава кроз  број и обим његових објављених књига. Миро је објавио неких дванаест књига, од којих неке далеко задиру у подручја ван економије, и то у оне друштвене науке које су најпогодније са становишта примене ригорозних метода модерне економске анализе. Посебно се мора истаћи његова дословно монументална књига Европска унија – Увод, која је у овом нашем испошћеном и оскудном издавачком недоступу доживела неколико издања. Ваља притом истаћи да је свако наредно издање било обимније за по пар стотина страна, те да се последње издање приближило зачуђујућој цифри од хиљаду страница.

  • Идеје

Овај текст сигурно није место за комплетно приказивање Прокопијевићевих научних домета и идеја које су их и прожимале и усмеравале. Биће назначене само неке које би његову научну и филозофску оријентацију могле, макар и непотпуно, да илуструју. То што ће овде бити одабрано може се окарактерисати као прилично хетерогена – јер одражава неуобичајену ширину његовог научног интересовања – материја која се разлаже на четири проблемска круга. То су: (1) идеја слободе и њени велики домети у својству опредељујућег начела свеколике друштвене организације, (2) дијагноза актуелног државног капитализма као брзо растућег облика друштвене организације, савременог поретка  који се често представља као баштиник либералних принципа а заправо деформише институционалну окосницу тржишних привреда и демократских друштава; овај систем који је више државни него капитализам малигно се шири подривајући њихов развојни потенцијал и ширећи паразитизам и експлоатацију под патронатом и уз туторство државе, (3) анализа јавног сектора и државног управљања јавним добрима уз идентификовање тенденција институционалног окоштавања које блокира тржиште а развојне могућности привреде потискује далеко испод савремених ресурсних и технолошких могућности, и (4) енциклопедијско и дубинско изучавање Европске уније – њених социјалних, политичких, административних и економских карактеристика и њених развојних домета – са специфичног и врло конкретног становишта ограничења и препрека које разуларена бирократизација привредне регулативе и административног управљања може да наметне привреди.

(1) Прокопијевић је велики заговорник и прави корифеј слободе. Слобода је за њега битна компонента и кључни, опредељујући услов цивилизације. Како савремене, тако и оних које су забележене у свеколикој историји човечанства. Миро се међу првима вратио изворним принципима класичног либерализма и подсетио на његове темељне вредности које здрав разум не може а да здушно не пригрли и безрезервно подржи. Те вредности су живот, слобода и власништво. Из тих вредности логички се изводи читав бокор даљих вредности које садржински одређују организационе обрасце цивилизованог друштва. Прокопијевић се жестоко успротивио критичарима тзв. неолиберализма, не прихватајући тај појам и доказујући да ти „критичари“ нигде нису успели прецизно да дефинишу то на шта су се устремили, а потом да насумично и без реда том тзв. неолиберализму приписују сва зла овог света. Он је један од малобројних који су разумели да је тај појам, који је временом задобио запањујуће погрдне конотације, скован да би се у што неповољнијој светлости приказале велике идеје тржишне привреде и отвореног друштва. На тај начин су настојали да компромитују и деградирају велику идеју слободе, највећу које је човечанство изнедрило током свог миленијског економског, друштвеног и у најширем смислу организацијског развоја. Разрађујући дубински и темељно слободу, Миро није могао да се не удуби и у питања демократије, законитости њеног функционисања и њених потенцијалних и стварних домета.

Рафинман његовог расуђивања и озбиљност са којом је приступао анализи и слободе и демократије најбоље се види по томе што је између њих правио јасну и оштру разлику и показао да из демократије ни по каквом аутоматизму не следи слобода и обрнуто. У својим политичким анализама показивао је методично и аргументовано познате али и мање познате мањкавости демократских процеса и тек по окончању дугих и озбиљних доказних поступака изводио је важан закључак да је демократија, упркос слабостима од којих су неке за жаљење, у скупини познатих општих решења за друштвену организацију, после свега и унаточ свему најмање лоше решење. Његова студија о односу демократије и темпа привредног раста у дугорочној перспективи задуго ће се још и читати и цитирати.

За онога ко хоће и уме да чита Миро је јасно показао да је тзв. неолиберализам једно вештачки склопљено страшило које са либералним принципима нема никакве везе, а критикује се без икаквог интелектуалног напора јер је конструисано као депозиторијум што стварних што измишљених накарадности из познатог антилибералног репертоара. Прокопијевић је боље од других показао да само слободан човек може да буде продуктиван и креативан, те да се свеколики напредак човечанства може у крајњем протумачити као монументална сума достигнућа слободних људи који су у социјалним  процесима наступали као аутономне личности. Слобода није само једна узвишена, величанствена вредност него је и кључ свеопштег прогреса и незаобилазни услов и моћни покретач привредног развоја и свеколиког друштвеног напретка. Слобода има своју рафинирану теорију и нимало тривијалну филозофију, а Миро је силно допринео култури слободе која је на овим просторима одувек била недостатна и деприментно закржљала.

(2) Савремене динамичке тенденције у институционалним конфигурацијама преовлађујућег дела развијеног света Мирослав је протумачио као истрајно, жилаво и систематско кретања ка државном капитализму уз необуздану уградњу државнокапиталистичких регулативних аранжмана у савремено друштво. Енергично је побијао и јасно оповргавао тврђења савремених антилиберала, којима је Србија дословно пренапучена, да су проблеми савременог света резултат опаких либералних тенденција и тобожњих настојања да се простори произвољно протумачене слободе размакну и на подручјима где им – како антилиберали упорно тврде – не би смело да буде место. Нема сумње да је савремени свет оптерећен озбиљним проблемима и тешким хазардима, али се те деформације не могу приписати афирмацији либералних начела нити померању институција ка констелацијама израслим у знаку слободе човека и аутономије појединца; напротив, гро тога што антилиберали приписују либерализму јасан је резултат дегенерације слободних институција и њиховог прерастања у све бројније и шире механизме државног дириговања привредним процесима и друштвеним кретањима.

Кад је реч о потенцијалним развојним дометима савременог капитализма и изгледима да допринесе реализацији неких универзалних друштвених вредности, Прокопијевић је песимистичан и забринут. Са јачањем и ширењем државе, а посебно са нарастањем њене редистрибутивне улоге, капитализам све више личи на социјализам, а оно што му антилиберали приписују као слабост последица је промена које су управо у складу са антилибералним поимањем друштва и одговарајућим економским препорукама и социјалним циљевима. Све је бројнија  и политички моћнија популација грађана који се окрећу прерасподели постојећих уместо стварању нових вредности. Они су политички ослонац преовладавајућег стила прерасподеле, тражећи да кроз политички процес за себе обезбеде доходак и стандард који нису вољни и способни да осигурају тамо где се то постиже на продуктиван начин, а то је на тржишту. Прокопијевић дискретно указује на неке нове привреде и нове економске политике земаља у транзицији или оних које су из транзиције већ изишле као на институционалне обрасце који су ближи изворном капитализму и либерализму као његовој идејној надградњи од високо развијених земаља још увек сматраних за прототип зрелог капитализма. Искрсава питање на које још увек не може да се да поуздан одговор, а наиме неће ли изазови које нове капиталистичке земље, оне које су успешно окончале транзицију из социјализма, покренути процесе преструктурирања у развијеним капиталистичким земљама и подстаћи их на повратак начелима изворног либерализма?

(3) Растуће државно уплитање у непосредно усмеравање привредних процеса и све шири захвати државног дирижистичког интервенционизма подстакли су Прокопијевића да приступи темељној, обухватној и минуциозној анализи саме механике државног деловања и структурним и функционалним карактеристикама аранжмана путем којих држава то деловање остварује. Он је то предузео у једној од својих најбољих и највреднијих књига прикладно названих Конституционална економија (Београд, 2000). Идеја водиља која целу књигу чврсто везује у компактну и заокружену целину јесте оповргавање наивног и нетачног уверења да све што држава предузима аутоматски мора да буде на линији некакве друштвене рационалности. Држава је далеко од тога да буде свезнајућа, а неке државе су још даље од идеала посвећености јавном добру и привржености напретку заједнице као целине. Из Прокопијевићеве заиста широке и целовите анализе (444 странице) којом уверљиво доказује да је наивно, ненаучно и – горе од свега – посве нелогично из чиста мира глорификовати државу, те из чињенице да тржиште испољава своје познате дефекте аутоматски закључити да су механизми државног дириговања без дефеката. Државни механизми имају све дефекте својствене тржишту – екстерналије, економије обима, асиметрије у информацијама… − али често у већем степену, а поврх тога и неке које тржиште не поседује. Начин на који Прокопијевић образлаже ову мисао, критикујући антилиберална становишта, подсећа на причу о императору Нерону који је расписао конкурс за дворског музичара, па кад је од двојице, који су доспели у ужи избор, чуо првога – одмах се, без даљег слушања, определио за онога другога!

Особеност ове књиге, која се показује и као њена маркантна врлина, састоји се у томе што су инструменти ригорозне економске анализе примењени на проучавање низа ванекономских механизама у трагању за њиховим битним функционалним својствима. Миро је био такорећи предодређен за такву анализу – економски образован, и то са економијом као матичном дисциплином, а живо заинтересован и добро обавештен кад је реч о крупним ванекономским подручјима друштвеног живота. У тој књизи испитани су политички, административни и социјални аранжмани у сфери регулативних активности државе, са посебним освртом на регулисање макроекономских токова и на последице које таква регулатива може да продукује.

Анализа тог ванекономског сплета бројних и наглашено разноврсних друштвених активности толико је исцрпна и широка да овде тек делимично и разочарајуће непотпуно  може да буде предочена. Биће указано тек на неке њене репрезентативне елементе да би се пружио известан осећај и општи утисак о богатству и далекосежности материјала који она садржи. Први велики блок који се јасно разазнаје у овој књизи односи се на јавно, колективно одлучивање и политички систем као његову институционалну окосницу: ту су обрађени бирачи, странке, изборни системи, демократски процеси и облици демократског одлучивања са посебним освртом на њихову (не)ефикасност. У другом блоку обрађени су односи између тржишта и јавног, тј. политичког одлучивања са теоријом државе и анализом јавних добара и установа. У трећем блоку размотрене су емпиријске правилности и теоријске импликације друштвеног избора и озбиљни пратећи дефекти како у смислу ефикасности тако и у погледу експлоатације омогућене и изнуђене државном принудом. У посебној глави обрађено је фундаментално питање формулисања конституционалних правила током транзиције, а у циљу успостављања рационалног и правичног постсоцијалистичког друштва. Рушевине проистекле из слома социјализма Миро сагледава као шансу за један нови, радикално промењени почетак који није на располагању садашњим институционално окошталим развијеним капиталистичким друштвима.

Основна идеја која прожима целу ову књигу и чврсто је повезује у јединствену целину јесте потреба помног разматрања државних функција и великог опреза кад је реч о тачкама и модалитетима инкорпорирања државе у друштвено институционално ткиво. Држава је мач са две оштрице и не једном се испоставила као чинилац и узрочник неописивих социјалних хаварија. Умесно је увек изнова понављати: држава је далеко од тога да буде свезнајућа и ваљано обавештена, посебно о тачкама на којима показује велику а нипошто оправдану склоност интервенисању, а бројне корупционашке афере у земљи и у свету јасно сугеришу да је много тога што је крајње дисфункционално кад је реч о темељним државним мотивационим структурама. Прокопијевић је обрадио низ тема које су у посредној или непосредној вези са корупцијом и пружио обилан материјал за тезу о корупцији као крупном функционалном недостатку државе коме на тржишту нема правог пандана; својом познатом дефиницијом Светска банка није узаман корупцију везала искључиво за државу и институције власти са познатим монополом легитимне принуде. Демократска контрола државе просто се сама собом подразумева, али Прокопијевић је дубоко свестан – а то показује на један рафиниран и суптилан начин – да ни сами демократски процеси нису лишени својих властитих, нипошто безначајних фукционалних дефеката.

(4) Европска унија је четврта широка проблемска област која ће бити истакнута у опсежном Прокопијевићевом опусу. Реч је, наравно, о његовој енциклопедијски постављеној, заиста монументалној књизи Европска унија – Увод (Београд: Чигоја, 863 странице, у даљем тексту ЕУ). Упркос скромној квалификацији у наслову (Увод) то је књига која плени својом обухватношћу, систематичношћу, ширином и примерном исцрпношћу са којом је обрађена ова ноторно опсежна и тешко савладива област. Довољно је рећи да она, поред детаљног и егзактног описа и пратеће анализе институционалне структуре и функционалних особености Европске уније, садржи и опсежне теоријске блокове из микроекономске и макроекономске анализе као уводни материјал за изучавање бројних механизама и структурних међузависности унутар и око саме ЕУ. Ти уводни опширни блокови тако су прецизно и тако минуциозно обрађени да се без ризика може констатовати да могу да послуже и као солидан уводни универзитетски уџбеник из предмета Основи економије.

Сама анализа економске структуре и институционалне архитектонике ЕУ тако је јасно и прецизно изведена да задуго неће моћи да буде замењена неким аналогним делом из домаће научне продукције.  Без ове – нека се понови – енциклопедијски постављене Прокопијевићеве књиге Србија би далеко мање и далеко мање поуздано знала о ЕУ него што је то случај уз овако вредну и са силном научном акрибијом написану књигу. Да ништа друго није урадио осим што је у неколико издања објавио ову величанствену књигу, Прокопијевић би у домаћој професионалној јавности заслужио реноме и уважавање изузетно угледног економисте.

Упућени читалац сигурно неће испустити из вида Прокопијевићев критички однос према ЕУ. Он је добро дијагностицирао и прецизно описао њен убитачни бирократски карактер – склоност ка несврсисходном регулисању свега и свачега, убитачно акумулирање прописа (код њега сам се редовно обавештавао о броју страна укупне документације до кога се стигло са том хималајски нараслом гомилом регулаторних аката, а последњи број који сам од њега добио винуо се до неких 150.000 страна) и несавладива тенденција њиховог раста и у ширину и у детаље које због нечега налазе за сходно да регулишу. Важнија од тога била је његова анализа основних структурних дефеката у грађи и архитектоници ЕУ.

Пре нека два месеца од њега сам електронски добио рад The End of the Euro који ме је истински одушевио. Ту је показао користи али, више од тога и првенствено, и штете које настају услед фактичког укидања монетарне политике у земљама које су прихватиле заједничку валуту. Вођење јединствен монетарне политике у већој групи земаља, које су природно и предвидиво издиференциране по стању привреде које се у њима успоставља, не може а да не произведе неадекватност политике с обзиром на локалне услове, а штете које проистичу из тако неприлагођене политике имплициране су самом природом ствари. Није му промакао ни велики структурни несклад у опредељујућој архитектоници ЕУ који је имплициран одсуством јединствене фискалне политике. Јединствена монетарна политика – реч је само о чланицама ЕУ које су истовремено укључене и у Еврозону – и национално издиференциране фискалне политике творе, према његовој тачној анализи, прави рецепт за тешке и скоро неизлечиве макроекономске поремећаје.

Одсуство јединствене фискалне политике, и то у делу ЕУ у коме је монетарна политика јединствена по логици евра као заједничке валуте, намеће се у одсуству  међународне регионалне мобилности радне снаге као непремостива препрека за вођење рационално постављене економске политике. То је разлог због кога је немогуће промишљеним фискалним трансферима сузбијати рецесионе тенденције у земљама у којима малаксавање тражње прети да изазове успоравање раста и незапосленост. Прокопијевићева анализа овог дубоког структурног проблема у институционалној грађи ЕУ сурово је прецизна и не оставља простора за неки оптимизам.

Тешко је на крају одолети искушењу а не поменути Мирослављево убедљиво инсистирање на штетама које се јављају услед тога што чланице ЕУ не поштују прописе које су сами изгласали. Поучно је и просветљујуће сазнати и не заборавити да се, ето, ни развијене земље Запада, заједно са чланицама које су још увек земље у развоју, не придржавају древног начела које су Римљани формулисали на себи својствен ефектан начин: Patere quam ipse fecisti legem. Неспровођење прописа Миро истиче као далекосежан функционални пропуст ЕУ и с правом му приписује тежину чиниоца који би могао да допринесе њеном растакању. Овај сегмент његове анализе тако неодољиво подсећа на економску и друштвену стварност Србије и, дакако, даје прилику да се и о Србији и њеној пожељној реформи много научи. У погледу будућности ЕУ Миро је песимиста, баш као и у погледу изгледа са којима се сучељава Србија, и то у оба ова случаја са сурово убедљивом аргументацијом. Тај Мирослављев вероватно најновији рад толико ме је одушевио да сам му послао један мејл са силним похвалама, сав у суперлативима. Своју захвалност на том мејлу изразио је кроз скромне, самозатајне формулације. И то је било очекивано; то је иста она скромност која га је понукала да уз наслов своје силно значајне и вредне студије о ЕУ прикачи реч Увод, живи доказ његове ненаметљиве скромности.

*

Нека при крају овог у невреме насталог текста, који је неочекивано брзо стигао до пред крај прописане максималне седме странице, буде казана она конвенционална, стандардна мисао: Миро не може цео умрети, он ће остати да живи у нашим сећањима. Ова мисао је умесна упркос томе што је део познатог клишеа; овде је она истински умесна зато што је непобитно тачна. Но, кад је реч о Мирославу, остаје један важнији основ по коме ће он још задуго живети у нама и са нама. Он је извео велики број аналитичких налаза и дао бројне научне резултате од трајне вредности. Многи од нас враћаће му се кад год се укаже потреба да у властитим анализама, као карику у неком логичком ланцу, искористимо неки његов вредан увид или доказ. Ја знам где су неки његови кључни докази изведени, где се, у не баш савршено уређеној библиотеци, налазе одговарајући списи из његовог пера. Миро ће тако живети у нашим даљим истраживањима и у налазима за које се надамо да ће током тих истраживања, и као њихов вреднији део, бити изведени. 

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype