Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић: један другачији патриотизам

Тешко ће се ико, ко је имао част да Мирославом Прокопијевићем ради или сарађује, разговара или се дружи, сетити да је икада користио реч патриотизам у позитивном смислу. Напротив, јасним, смиреним гласом Мирослав би осуо дрвље и камење на свако позивање на економски патриотизам, који је код нас увек био стицај штетног социјализма и национализма, у сваком случају колективизам, некада у „мекој“ а други пут у „тврдој“ верзији, а увек о трошку народа.

Али како другачије него патриотом или родољубом описати човека који је од 1995. године, када се након више година истраживања и професуре на добрим немачким и америчким универзитетима вратио у Србију, одржао преко 500 предавања, трибина и других јавних наступа? Који је драгоцене дане и месеце, несебично потрошио на разговоре са новинарима, наступајући на ТВ емисијама, говорећи за радио, пишући чланке за домаће и стране новине о томе у чему је наш проблем и зашто није добро, то што није добро, у политичким и економским пословима у Србији. И обавезно и увек, уз сваку изречену или написану критику, указао како и којим путем, да стварно бити боље?

Како другачије него патриотом можемо да зовемо човека који је деценије живота и рада инвестирао у подизање свести и знање грађана за које је веровао да заслужују боље, уложио у хиљаде оних који су хтели да разумеју и сазнају више од оног што им је сервирано; филозофа и професора економије који је у сваком граду, општини и варошици Србије одржао предавање, учествовао на трибини, говорио за локалне медије о томе како Србија може да се поправи, да буде поштенија, уређенија, једном речју боље место за живот?

Ваљда није патриота само онај који за своју земљу погине, већ и онај који за своје суграђане живи и ради, не одустаје, не предаје се, улаже све своје знање и умење, да би једно друштво, одређено границом и културом, живело у бољем и успешнијем политичком и економском поретку?

Можда постоји неки подеснији, мање потрошен, придев уз име Мирослава Прокопијевића, који нам овога тренутка не пада на памет, да ближе опише човека који је доследно, деценијама, упозоравао  да су владавина права и институције услов развоја, а не самовоља бахатих на власти, да је тржиште место на коме се ради, запошљава и зарађује, а не партијска држава, у којој се убира политичка рента и у којој влада корупција?

Ако је то патриотизам, онда је то она његова врста која је усклађена са либералном моралношћу; умерени патриотизам који укључује грађане, оне који су повезани држављанством, које није само  правна форма већ и основа посебних обавеза које суграђани имају једни према другима, грађане које повезује дужност посебне бриге за добробит сународника. То је патриотизам заснован на универзалним вредностима, управо због тога није окренут против непријатеља, другог и другачијег, већ моралне и све друге дилеме промишља пре свега у свом друштву и народу. Само такав патриота је могао да буде Мирослав Прокопијевић.

Можда нам помогне једно и један филозофски, етички поглед по коме је патриота онај ко држи до себе и свога и не мисли да га се све на свету тиче на подједнак начин (проф. Јован Бабић). А Мирослав је себе, у јавном и интелектуалном животу Србије, поставио у позицију онога кога се заиста тиче одбрана вредности јасно означених одређењем себе и „својих“, нас, његових суграђани.

Вредности које је овакав необичан патриота бранио нису нимало нове, то су вредности либералног и демократског друштва, слободног тржишта и владавине права.  Једини је проблем што су Мирослављеве вредности очигледно противне вредностима већине оних које смо видели на власти. А тамо су најчешће били и опстајали они који, свесном злоупотребом поверења и јавних овлашћења, држе на погрешној страни историје грађане који су их изабрали, Србе и све друге који са њима живе у заједничком правном и економском поретку.   

Као и сваки искрени либерал и демократа, Мирослав је био реалан, антрополошки песимиста у расправи о људској природи, искушењима и слободи избора. Иако на први поглед није изгледао толерантан, имао је разумевање за саме грађане, навијаче и бираче, знао је да ће се они прилагодити ситуацији, поштовати правила игре.

Мирослав је знао је да је сва кривица за погрешне изборе на политичкој и културној елити – оној која свој народ и државу најчешће поткрада, или чак краде и отима, чим јој се пружи прилика (наравно, уз неизбежне изузетке). А најбоља је прилика за злоупотребе када се представници такве елите нађу на власти, тада су због својих привилегија спремни на све, јер су свесни да их нису заслужили и да брзо могу да их изгубе. И непогрешиво су представници те елите на власти или близу ње, осећали да им је Мирослав Прокопијевић непријатна сметња, препрека; његова јасна мисао, разумљив језик и разорна аргументована критика у медијским иступима им је изгледала опасна. И то вероватно опаснија него што је то, по њихову власт, објективно била, свеједно ко год „они“ били у последње две деценије. Отуда и медијске „црне листе“ на којима се Мирослав Прокопијевић, мање или више увек налазио, по налогу или само због превентивног страха који уредници, по правилу или навици, негују.

Иако им није био политички противник, онај који прети да им угрози власт и преузме полуге моћи, власти су се према Мирославу односили као према правом политичком такмацу. Неоправдано и неразумно, јер од када је 1998. године напустио Демократску странку, а то значи пуних двадесет година, Мирослав није имао политичких амбиција. Вршење било какве власти, која је на крају крајева своди на регулацију и администрацију, било би расипање ресурса за човека толике интелектуалне радозналости и моралних  дужности, а за нас остале, који смо га слушали и читали, чиста штета. Мирослав је тога био свестан и зато се сваке позиције власти клонио, иако то нису разумели они који, уосталом, нису разумели или нису желели да разумеју, и све друго што је говорио и писао.

Нетрпељивост са таквом политичком и културном елитом је била обострана. С битном разликом што је она код Мирослава била одређена вредносно – искључиво против оних којима демократија и тржишна привреда у оквирима владавине права није ни средство, ни циљ. А таквих је, знамо, међу онима који долазе до позиција моћи у Србији највише.

Мирослав није могао да пронађе саговорнике међу великом већином колега из скромне научне заједнице коју Србија има у друштвеним и хуманистичким наукама, осим часних изузетака који се већ препознају сами. Ретко је проналазио саговорнике међу онима који су на власти, међу доносиоцима одлука који одређују правила игре, токове и приоритете, и то, да нагласимо, не зато што то он сам није хтео. Мирослав је последњих двадесет година, значи најпродуктивнији период свог јавног живота, посветио грађанском друштву. Обављао је своју интелектуалну и моралну мисију кроз сарадњу са Топличким центром за демократију и људска права и осталим чланицама Коалиције за надзор јавних финансија, раду са полазницима Београдске отворене школе, затим студентима, данас непостојеће, Алтернативне академске образовне мреже, на које је био посебно поносан, једно време у свом Центру за слободно тржиште. Али и са небројеним другим, знаним и незнаним, националним и локалним, организацијама и иницијативама, одазивао се Мирослав позивима сваки пут кад је осетио да су људи са којима ради посвећени и да су им намере поштене и корисне. Озбиљно је приступао сваком истраживању, предавању, наступу у Врању, Куршумлији, Бечеју, једнако као да је за катедром, пред студентима у Дортмунду, Лајпцигу, Вашингтону или Торину; донео је светски академски интелектуални ниво и озбиљност, која је доброј вољи и активизму грађанског друштва у Србији преко потребна. Хиљаде полазника, намерних или случајних активиста је имало прилике да буде заражено вирусом слободе, идејом да је другачија егзистенција, не само могућа већ и реална; да је само потребно да друштво, тачније његова елита, прихвати да је начин на који смо до сада водили јавне послове, видели смо, неуспешан и да одлучи да је пут реформе бољи. Ни мање, ни више од тога.

Треба додати да је Мирослав добро познавао и волео Србију, прешао је уздуж и попреко, слушао и разумео народну музику као мало ко његовог образовања и статуса, а не каже се не без разлога да музика, уз храну и пиће, најбоље представља дух једног народа. Познавао је и ценио националну историју либералне политичке и економске мисли, која у Србији траје од почетка модерне државности, ево већ више од два века. Додуше, гледајући само јавне наступе, стекао би се погрешан утисак да је реч о огорченом човеку, који примећује само мане и проблеме – о њима је гласно говорио зато што је знао да они нису нерешиви, а да неће да се реше сами од себе.  Управо обрнуто, Мирослав је о својој земљи и народу имао боље мишљење од оних родољубаца на власти или уз њу, који се бусају у свој патриотизам, а трошак за то испостављају нама пореским обвезницима.

Вероватно би на овај невелики осврт на део свог живота, који је посветио служби општем добру, само одмахнуо руком и насмејао се. Недостаје нам Мирослав Прокопијевић у борби за бољу Србију, тога ћемо бити још свеснији у искушењима која нам предстоје, јер нећемо испред себе имати јасан и чврст морални и интелектуални компас какав смо до сада имали.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype