Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић – један од „гледиштанаца“

Мирослав Прокопијевић је већ као млад интелектуалац показивао нешто што га је чинило посебним и друкчијим од оних који после академских студија настављају интелектуални развој у науци и/или у професорском позиву.

Упознао сам га пре четири деценије у прелепом амбијенту дубровачког залеђа на брду Лапад, у хотелу „Дубровник Палас“, као створеном да се у њему млади филозоф и дипломирани туризмолог Мирослав Прокопијевић креће комотно и достојанствено, баш онако као што сам га и видео тек што сам га упознао. А тај хотел на литици која пада према морској дубини личио ми је на прекоокеански брод са више стотина прозора и тераса окренутих морској пучини, а необичан је и по томе што је хотелско предворје било на врху литице низ коју се ређају спратови. Хотелски лифт, пак, деловао је као да се не креће ка небеским висинама него према морским дубинама. Унутар хотела били су добро уређени простори који су одавали унутрашњу величину и показивали да само у великим просторима мисао може плодно да се шири. Према оној поруци Достојевског: „У малом простору, мала мисао, у великом простору, велика мисао“. Тај хотел и простор повољан за рађање мисли, али и мисаоне дијалоге, један велики мислилац, социолог, филозоф и психолог Руди Супек, ђак чувених професора париске Сорбоне, одабрао је 1978. као најпогоднији простор за научни скуп посвећен теми слободног времена.

Како сам ја видео, Прокопијевић се ту добро осећао, али је и моћно деловао у дијалозима вођеним на тему слободног времена. На том скупу одмеравани су аргументи који су се тицали слободног времена, људске игре, односно онога што је проистицало из мисаоне и практичне дилеме и парадокса који настаје у односу између царства нужности и царства слободе. У том првом сусрету запамтио сам га као младог човека чија су филозофска знања утемељена и чија филозофска култура излази из оквира само једне филозофске оријентације.

Наше упознавање продубљено је када смо крајем октобра 1980. одабрани за чланове редакције чувеног часописа за друштвену критику и теорију „Гледишта“. Од тада почињу наши интелектуални али и пријатељски сусрети који су се минулих деценија одвијали некада интензивно а најчешће повремено. Сваки сусрет с њим била је за мене једна врста интелектуалне радости, али и пријатељске присности. Никада нисам био током тих сусрета равнодушан јер су они увек били у сваком погледу садржајни, разноврсни и богати. После растанка остајало је код мене осећање расположења и емоционалне угоде. С њим никад није било досадно. И када су нам се мишљења и ставови приближавали, а још више када су се удаљавали. Размена мишљења, ставова и аргумената с њим за мене је увек била плодоносна.

У време кад смо били заједно у редакцији, Мирослав Прокопијевић био је једини дипломирани филозоф, изузетно драгоцен јер су „Гледишта“ посвећивала доста пажње филозофским темама и проблемима. Био је то двоструки производ: с једне стране, имали смо понуду аутора филозофских текстова, а, с друге, и Мирослав и ја држали смо до тога да без филозофске културе нема дубљег увида у друштвене и хуманистичке теме и проблеме. Наша сарадња у том периоду плодоносно је функционисала између осталог и објављивањем филозофског темата под називом „Хегел, Маркс, Хусерл“ који је управо припремио Прокопијевић. У сваком од бројева „Гледишта“ од 1980. до краја 1984. објављен је понеки од превода најзначајнијих светских филозофа. Прокопијевић се у рубрици „Збивања“ освртао и на многе филозофске скупове одржаване у тадашњој Југославији али и у Западној Немачкој.

Десетак година после дипломирања на Филозофском факултету у Београду, Прокопијевића су заокупљале теме и проблеми савремене филозофије. Иако је завршио студије туризма на Природно-математичком факултету, на којима се добро упознао са економијом и у њеном теоријском и у практичном значењу, он се није тиме бавио у смислу научног или педагошког рада. За мене је тада то био један необичан спој упоредног студирања филозофије и туризма. Питао сам се који је његов мотив био да се, с једне стране, бави дубоким мисаоним процесима, а, с друге стране, да посвећује доста времена нечему што припада потпуно практичном деловању. У том периоду ту дилему коју сам имао нисам му саопштавао.

Било ми је јасно тек када се крајем осамдесетих, посебно деведесетих година и у првој половини 21. века његова преокупација пренела на проблеме економије и економски живот човечанства. И тај прелазак на много практичнију науку, али и област живота, био је утемељен на његовом знању и познавању филозофије, посебно савремене филозофије. И у бављењу економијом он је имао дубљи увид у економске појаве, односе, проблеме и теме. То је вероватно и разлог што га економисти, посебно они који имају сужен дисциплинарни поглед и знања, никада нису разумевали. Наравно, то је произилазило из њихове сужености а не из Прокопијевићевог проблема што је ушао у њихову област, односно њихово поље интересовања, како су они сматрали.

Никада га нисам питао за мотив тако наглог изласка из филозофског поља за које је имао и дар и знања и имагинацију, али и увид у све што је исказано од настанка филозофије до нашег времена. Претпостављам да је то произашло из његове процене да неће моћи да се бави филозофијом у педагошком облику јер га, на жалост, наставници Одсека за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Београду нису видели као талентованог и даровитог човека који би могао да се као наставник бави филозофијом. Наравно, ово остаје моје виђење. Можда сам и у томе на погрешном путу.

Када сам га боље упознао у „Гледиштима“, спознао сам да је Прокопијевић велики посвећеник и заљубљеник у савремену немачку мисао у време њених најплоднијих представника шездесетих, седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века. У том периоду посебно је са страшћу пратио најновије радове Карла Ота Апела (Karl-Otto Apel), Ернста Тугенхата (Ernst Tugendhat), Јиргена Хабермаса (Jürgen Habermas), Алберта Велмера и других. Филозофски се оријентисао према хегелијанској, али и кантовској мисаоној традицији која се крајем 19. века и у прве три деценије 20. века утемељивала и развијала у новим филозофским правцима као што су филозофија живота, феноменологија и егзистенцијализам. Ови филозофски правци имали су велики утицај на немачку филозофију, односно немачке филозофе, шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година 20. века.

Мирослав Прокопијевић се одмах после студија бавио проблемима који су произилазили из филозофије живота Вилхелма Дилтаја (Wilhelm Dilthey), феноменологије Едмунда Хусерла (Edmund Gustav Albrecht Husserl) и егзистенцијализма Сјерена Крејкегора (Søren Kierkegaard). Наравно, он је све ово изучавао и истраживао преко тадашњих настављача и тумача ових филозофских оријентација у Немачкој. У току магистарских и докторских студија на Факултету политичких знаности Свеучилишта у Загребу бавио се проблемима критичке теорије друштва која је већ у првој генерацији спајала различите правце немачке филозофије и све то повезивала са социјалном мишљу Карла Маркса (Karl Marx). Прокопијевић се посебно бавио филозофима друге генерације критичке теорије друштва као што су Хабермас и Велмер. Његова докторска дисертација односила се на филозофске проблеме критичке теорије друштва. На Факултету политичких знаности у Загребу издвајала се у то време Катедра за филозофију у којој су значајно место имали филозофи Анте Пажанин, Давор Родин, Вања Сутлић, Звонко Посавец и Борис Худолетњак. Прокопијевићев ментор био је Пажанин.

Упоредо с радом на докторској дисертацији, Прокопијевићева филозофска преокупација био је Хајдегеров егзистенцијализам, филозофи који су се бавили феноменологијом, као и немачка варијанта англосаксонске аналитичке филозофије језика. Посебно је имао афинитет према Мартину Хајдегеру (Martin Heidegger) и његовој егзистенцијалистичкој филозофији у којој је много тога било и из Хусерлове феноменологије. Хусерлово дело Логичка истраживања било је за Хајдегера култна књига. Она је оставила на њега толики траг да је и после 50 година од првог сусрета и даље са повишеним узбуђењем ишчитавао то дело. Хајдегер је сматрао да је Хусерлова књига најбоља одбрана логике од могуће психолошке релативизације. Према Хајдегеру, Хусерл је направио праву разлику када је у питању психички акт и логички садржај, као и „између реалног мисаоног процеса који се одвија у времену и идеалног ванвременског идентичног смисла, укратко: разликовати оно што јесте од онога што важи“. На трагу овога што је учинио Хусерл у филозофији, Хајдегер је закључио да је све битно за филозофију везано за расположење. Он је држао да расположење омогућава и подстиче чуђење, стрепњу, радозналост и радост. Управо је расположење спој живота и мисли. Без расположења нема ни живота ни мисли. Чини ми се да је то осетио и Прокопијевић и да га је то код Хајдегера највише узбуђивало и мисаоно везивало. Никада нисам о томе с њим расправљао, али на основу онога о чему смо разговарали и на основу његовог начина живота, претпостављам да је у темељу његовог приступа филозофији било ово Хајдегерово полазиште. Хајдегера је тешко и читати и пратити. Његове реченице су тешко разумљиве, каткад и нејасне, али зато наиђу мисаони бисери који су кристално јасни а самим тим и мисаоно заводљиви. Претпостављам да је тај осећај и доживљај имао и Прокопијевић. 

Мирослав Прокопијевић афирмисао је савремену немачку филозофију циклусом од пет предавања на Коларчевом народном универзитету 1982. године, приказујући пет њених најзначајнијих представника. Управо на тим предавањима показао се, као тада најмлађи филозоф, најбољим познаваоцем савремене немачке филозофије. Касније бављење филозофијом одвешће га према филозофији либерализма у којој је разликовао два приступа: један француских мислилаца с нагласком на политичку филозофију либерализма и други англосаксонских мислилаца који су се више бавили проблемом економског либерализма. То је било на трагу текста загребачког фолозофа Данила Пејовића под насловом „Хегел и либерализам“. Пејовић је аргументовано показао да је Хегел имао у виду политички либерализам, који се развијао у Француској, и економски либерализам развијан у Енглеској. У француском либерализму наглашено је виђење мноштва конкретних индивидуума који су реалност стварности а не виђење човека уопште. Енглески економски либерализам везан је за идеју слободе власништва, за њено ширење и за задовољавање потреба конкретних грађана. Ово ће вероватно филозофски касније оријентисати Прокопијевића да се, с једне стране, позабави људским правима, а, с друге стране, да се оријентише према економском либерализму.

Мада се тридесетак година бавио економским проблемима, Мирослав Прокопијевић није у потпуности напустио филозофске теме, посебно оне везане за етику, али не теоријску већ примењену. У књизи Огледи из примењене етике објављеној 2016. године, он је скупио текстове које је двадесетак година објављивао, најчешће у страним часописима. Премда га никад нисам питао одакле му интересовање за проблеме примењене етике, претпостављам да је оно произашло из дружења са Ернстом Тугенхатом (Ernst Tugendhat), али и читања његових радова, посебно једног Тугенхатовог предавања на тему етике саучешћа у којем се бавио проблемима везаним за етичке дилеме око животиња, деце и ономе што припада нерођеном животу, односно фетусима.

Његов рад у редакцији доживљавао сам не само као другачији од осталих чланова редакције него и супротан тимском раду. Он је био пример чистог индивидуалисте неспремног на компромисе када су у питању критеријуми за објављивање текстова. Из тих разлога често је наилазио у редакцији на неразумевање, понекад и на оштро супротстављање, па и на неку врсту отпора у облику бојкота. Своје ставове заступао је одлучно, уз увек моћне разлоге и аргументе. У случају несагласности са више чланова редакције, престајао би да води дијалог, сматрајући га узалудним, често кажњавајући колеге тако што би без иједне речи устајао и напуштао редакцију. Није хтео да се расправља са онима који нису имали довољно ни разлога ни аргумената. Наставак такве расправе доживљавао је као бесмислицу и губитак времена, јер сви остају забарикадирани у својим ставовима. Ако би то била већина, он би једноставно напустио састанак. Тако се понашао и на научним трибинама, скуповима и конференцијама на којима смо се чешће сусретали током деведесетих година, посебно у првој деценији 21. века. Имао је обичај да саопшти оно што је пријавио за скуп, потом да чује неколико дискусија и да констатује да то не припада озбиљној, аргументованој расправи и потом просто напусти скуп. То је период у којем се он није упуштао у расправе јер је сматрао да то ничему не води.

Прокопијевић је држао до својих ставова и најчешће је имао за њих боље аргументе, али се ослањао и на показане и доказане принципе. Када је у питању струка, наука и професија није био спреман да калкулише ни по цену личних материјалних губитака. Ту би показао да је човек који не прихвата компромисе који могу да компромитују. Наравно, прихватао је различита мишљења и ставове ако су имали смисла, ако би изоштравали интелектуалну расправу и погодовали плодном научном и стручном дијалогу, без обзира што се с њима у полазишту није слагао. То изоштравање у смисленом дијалогу сматрао је добитком за све који у таквој расправи учествују. Неслагање у оваквим ситуацијама сматрао је доприносом изоштравању ставова и прибављањем нових разлога и аргумената. Презирао је идеолошку ограниченост, полуинтелигенте, амбициозне незналице и глупаке. То је показивао и погледом и гестом. Било је приметно и чини ми се да је и хтео да то буде добро примећено. Из његовог погледа и геста не само да је показиван презир него и нека врста гађења. Није опраштао простаклук, вулгарност и бруталност, иако је његов гест одавао бруталан однос према ограничености, глупости и колективистичком ритуалу и духу.

Мирослав Прокопијевић био је типичан индивидуалиста и као такав имао је отпор према било којем облику колективизма. И у хедонизму, до којег је изузетно држао, увек је показивао јак индивидуализам. И када је упражњавао и прихватао колективистички хедонизам увек би остајао индивидуалиста и у понашању и у деловању. Колективно уживање за њега је увек било само збир индивидуалиста који држе до себе и знају меру и границу до које могу једни другима да се приближе. Имао је у својој личности нешто од аристократске отмености у понашању, али и у односу према другима. Није случајно што је у часовима слободног времена упражњавао једно задовољство: играње тениса. Тенис као искључиво индивидуална игра одговарао је његовом животном ставу, погледу на свет и  мишљењу.

Није било лако с њим, јер је све што мисли о некоме исказивао одмах, без резерве, што је понекад стварало ситуације велике нелагодности. Ко га није дубље познавао доживљавао га је као арогантног и хладног човека, иако у суштини он то није био. Имајући током живота контакте са низом најугледнијих филозофа и научника у свету, знао је то да исприча, што су многи доживљавали као хвалисање које можда није ни тачно. Завист је била већа од чињеница које је Прокопијевић знао да саопшти. Из те зависти многи му нису веровали, сматрајући га чак хвалисавцем. Његови разноврсни и значајни сусрети и познанства, међутим, показали су се убрзо тачним. До те мере да је, чак, испало да је он био и скроман када је говорио о тим великим и значајним филозофима и научницима које је лично познавао.

Њега нису погађала оговарања која су га пратила јер је имао јак осећај самопоуздања и није га било брига за лоше вести, лоша стања и лоша осећања која су га окруживала. Није знао, нити је икада то показивао, да ласка, нити је био лицемер. Своје мишљење о другима исказивао је не водећи рачуна о томе како ће то други да доживе и прихвате. У том смислу он је као личност био и доследан и препознатљив. Није вас могао изненадити, што је врлина само личности јаког идентитета и још јачег интегритета. И његова физичка особеност одговарала је управо и доследности у битним стварима, као и у предвидљивости када је у питању његово понашање и деловање.

Иако смо имали различите погледе и приступе, у једном смо били сагласни, сагласни у оном битном, у питању људских слобода, односно у ономе што припада политичком либерализму. Када је у питању однос према неким другим стварима везаним за конкретни живот разилазили смо се. Он је био економски либерал, чак прихватајући и неолиберализам. Супротно, ја сам сматрао да се без социјалне правде и социјалне осетљивости тешко може градити квалитетна садашњост и боља будућност. Те разлкике између нас, међутим, нису доводиле у питање наш пријатељски и топао однос који смо градили 40 година. Разликовао сам увек ближе пријатеље од пријатеља познаника. Наравно, увек су ми више значили ближи пријатељи јер сам сматрао да су то дубока ближа пријатељства у којима никад не прете ружна изненађења. Они се понашају једнако у добрим временима и у људском невремену. Пријатељи познаници су они с којима се човек повремено виђа и има осећај да је с њима у добром друштву и да се добро осећа, а да они такође не могу непријатно изненадити управо због реткости виђања. Пријатељи познаници су зачин живота без којих би људски контакти најчешће били бљутави.

Мирослав Прокопијевић није био ни једно ни друго. То је било посебно пријатељство због тога што смо се после периода дружења у „Гледиштима“ ретко виђали, али сам знао да у њему имам човека који ме никад не може непријатно изненадити. То је било обострано уважавање и оно је у сусретима увек показивало управо оно хајдегеровско расположење.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype