Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић као економиста, либерал и јавни интелектуалац

Мирослав Прокопијевић је својим присуством обогаћивао интелектуалну сцену Србије у периоду који обухвата три различите епохе и револуционарне промене између њих: сутон једнопартијског комунизма и планске економије с краја 1980-их, прелазак у вишепартијски систем и борбу новонасталих партија против ауторитаризма из 1990-их, и коначно демократизација и економска трансформација из 2000-их. Кроз те три и по деценије тектонских поремећаја у политичком и економском смислу Мирослав Прокопијевић био је познат у интелектуалном круговима и широј јавности Србије као непоколебљиви присталица тржишне економије и демократске владавине. Привржен традицији класичног либерализма, Прокопијевић је сматрао концепте тржишне привреде и отвореног демократског друштва нераздвојним и неуморно радио на развоју и популаризацији обе идеје.

Мирослав Прокопијевић био је економиста који је докторирао филозофију. На почетку академске каријере објавио је један број филозофских радова, укључујући неке у запаженим иностраним часописима. Инострани радови су тек недавно преведени на српски и 2016. године објављени у издању Института за европске студије као „Огледи из примењене етике“. У Уводној белешци Огледа Прокопијевић пише:

„Филозофија је једна од две моје професије, коју је у међувремену потиснула економија. Тако радове из ове књиге доживљавам као суочавање са ‘претходним животом’, неку врсту личне интелектуалне археологије. Иако тематски друго поље, у књизи постоји и оно што је спаја са мојим каснијим и данашњим радом, а то је либерални дух. Увек сам сматрао да је свет у коме лична слобода појединца има средишње место најбоље окружење или прилика за живот.“

Овде је Прокопијевић у неколико речи сумирао свој интелектуални пут. Филозофију је постепено замењивао економијом која му је током највећег дела каријере остала главна област интересовања. И у филозофији и у економији наступао је са позиције личних слобода, чиме се сврставао у традицију класичног либерализма. У економији је дао теоријски допринос разним аспектима политичке економије али био једнако заинтересован за текућа дешавања и гласно коментарисао актуелна питања економске политике. Због овакве разноврсности доприноса, домен јавног деловања Мирослава Прокопијевића најбоље је разумети ако се његова интелектуална активност размотри из различитих углова: Прокопијевић као економиста, као класични либерал, и као јавни интелектуалац.

Такав распон интересовања редак је међу савременим интелектуалцима. Као филозофа по образовању Прокопијевића је увек привлачила апстрактна теорија и тај приступ задржао је и кад се почео бавити економијом. Познавању филозофије и нарочито идеја сазнајне филозофије на којима је докторирао, придодао је владање политичким и економским теоријама и пажљиво пратио дешавања у академској економији у светским оквирима. У исто време, као сваки прави економиста добро је знао да успешне економије не воде теоретичари, већ да друштвено богатство стварају и шире људи практичног и предузимљивог духа. Због тога су га једнако фасцинирали практични људи и предузетници. Често је путовао по Србији и знао да се саслушањем мишљења трговца из Чачка или Прокупља понекад може разумети више о економској стварности него читањем још једног рада из најновијег теоријског часописа.

У оквиру економске теорије области његовог највећег интересовања биле су на раскршћу економије, политике и институционалне анализе. Шта ово значи? Економија се као самостална наука највећим делом развила и осамосталила тек у току 20. века. Пре тога, економисти су били неодвојиви од политичких филозофа и друштвених теоретичара опште праксе. Рани економисти су себе звали филозофима или писцима, а предмет се све до почетка 20. века није звао економија већ се наглашавала њена политичка димензија: политичка економија.

Негде од 1920-их година почело је индентификовање економије као неутралне и објективне науке која не зависи ни од субјективних мишљења ни од политичког контекста. Наука о економији је, тврдили су економисти модерног доба, скуп објективних правилности – не много другачија од физике или хемије. Економско знање нам говори шта се добија када држава подигне порезе, штампа новац, или покуша да административно ограничи цене.

Заокрет ка неутралности и објективности економије био је, углавном, корак унапред. Али не у сваком погледу. Економисти се јесу сложили око доброг броја економских истина – на пример, да административно плафонирање цена ствара несташице на рафовима или да прекомерно штампање новца води у инфлацију. Међутим, покушај стварања неутралне науке у исто време је осиромашио економију отуђујући је од политичког контекста.

На пример, неутрална економска наука тврди да се у неким случајевима може постићи бољи резултат ако се држава активно умеша у неке активности тржишта. Могу постојати нека јавна добра – нешто што је људима потребно али приватни сектор из неког разлога не може или нема интереса да произведе. Војска, брана, чист ваздух, или насип на реци су примери таквих јавних добара. У таквим случајевима добро је да држава ускочи и директно обезбеди ове ствари.

У теорији, овакво оправдање државне интервенције у привреди има смисла. У пракси, исто оправдање отворило је врата свакојаким државним интервенцијама, укључујући и многе области где приватни сектор може јефтиније и инвентивније обезбедити исте ствари ако му се то дозволи. Негде од половине 20. века су политичари у тржишним економијама су свуда почели видети „јавна добра“, и „тржишне грешке“, користили јавне ресурсе у те сврхе, а економисти спремно одобравали или били маргинализовани. Комунистички блок и бивша Југославија били су изван расправа овог типа, али све већа улога државе у привреди је и тржишним демократијама Запада стварала проблеме. Фирме у државном власништву – биле то железнице, авио или енергетске компаније – биле су споре и неефикасне а растућа регулација гушила остатак приватног сектора.

Већ од 1960-их се у САД појављује група економиста која другачије размишља. Економија се, говорили су они, не може одвојити од политике. Када кажемо да држава у принципу може нешто урадити, тврдили су ови економисти, морамо имати у виду да држава није добронамерни и свезнајући апстракт, већ да државу чине људи као и сви ми. А људи, пре свега, воле себе и следе свој лични интерес. Још горе, државом управљају политичари заинтересовани за реизбор и бирократе заинтересоване за моћ. То је реалност у свакој земљи света. Политичка и грађанска култура негде чине ствари горим а негде бољим, али у својој основи људска природа је свуда иста.

Овакво враћање политичке реалности у економску анализу названо је школом јавног избора (енг. public choice). Сродне и преклапајуће дисциплине у оквиру истог интелектуалног покрета звале су се нова институционална економија и конституционална економија. То су школе мишљења које су највише утицала на формирање Мирослава Прокопијевића као економисте а он је, заузврат, био најзначајнији експонент ове интекелтуалне струје на нашем говорном подручју. Његова књига „Конституционална економија“ из 2000. године је управо увод у политичку анализу економије, али и његова друга важнија економска дела – пре свега „Европска Унија“ у три издања, класичан су производ ове школе мишљења. Према јавном избору и конституционалној економији, економски исходи опредељени су институционалним и политичким претпоставкама – и то је оно што је Прокопијевић највише анализирао. Економски просперитет зависи од много ствари, али његове основе су правне, политичке и институционалне. Просперитет једне земље функција је нивоа правне сигурности, владавине права и економских слобода у њој. Ако хоћете економски раст, прво чиме се треба бавити су изградња кредибилних институција и поштеног правног поретка који чине да се становници осећају сигурним и слободним да раде и стварају.

Теорија јавног избора је једноставна ствар, али за њену примену потребно је развити посебан начин размишљања. У основи теорије лежи приступ који друштвени научници зову методолошким индивидуализмом. Методолошки индивидуализам тражи да се свака друштвена акција анализира кроз призму појединца који доноси одлуку. Ако неко спомене национални интерес, методолошки индивидуализам вам налаже да то спустите на индивидуални ниво и питате чији тачно интерес је у питању. Ко доноси одлуке у име државе и какав је тачно лични циљ тог појединца? Ако говорите о општој друштвеној користи неке политике или поступка, методолошки индивидуализам вам предлаже да тачно дефинишете који конкретни појединац има корист од тога. Када се конзистентно држите овог индивидуалистичког приступа, општи интерес уме да испари. „Наша“ јавна предузећа престају да буду тако „наша“, јер највећу корист од њих имају конкретни појединци, сразмерно месту у хијерархији политичких странака. Неко обично убире кајмак, док гласачи, чак и у транспарентним демократијама, о свему томе знају врло мало.

Код Прокопијевића се јасно видео утицај методолошког индивидуализма и политичко-економског приступа школе јавног избора приликом анализа и коментара текуће економске политике. Методолошки индивидуализам сече кроз маглу и изоштрава слику. Потези економске политике не смеју се посматрати као апстракције, јер политику спроводе конкретни људи на позицијама власти, а не добре виле. Зато Прокопијевића нису могле заварати колективистичке иницијативе које обећавају нејасну општу корист (на пример, „Национални инвестициони план“ некада или субвенције страним инвеститорима последњих година) јер је видео кроз њих и тражио да јасно идентификује конкретне економске и политичке интересе који су такве иницијативе покретали. Целокупни његов стручни економски рад био је чврсто укорењен у методолошком приступу који је упио као поклоник теорије јавног избора.

Закључци школе јавног избора иду у прилог традицији класичног либерализма. Ако су људи кварљива роба онда државне мере нису нужно у општем интересу. Гласачи могу чак и подржати такве мере јер већина није упозната са свим важним детаљима. Штавише, гласачи понекад верују у погрешне и напуштене економске идеје и својим одобравањем још и помажу политичарима у узурпацији јавних ресурса. На пример, у Србији су јавно мњење и стручна јавност – са изузетком либералних економиста – протеклих година практично спречили приватизацију Телекома. Заузврат, власт је недавно искористила своје власништвом над Телекомом да помогне пријатељима и учврсти сопствену контролу над медијима.

Прокопијевић је, вођен методолошким индивидуализмом и разматрањима теорије јавног избора, био посвећени класични либерал у економији и политици. За разлику од академске економије, која барем начелно покушава да буде вредносно неопредељена и политички неутрална, либерализам је идеологија која директно даје политичке препоруке.

Либерализам је данас велики кишобран под који стаје много људи и много различитих идеја. Прокопијевића зато треба прецизније сместити у традицију класичног либерлизма. То је политичка идеологија која је прве обрисе добила у 17. веку, када је привукла растућу класу енглеских трговаца и ситних предузетника. Суштина њиховог погледа на свет била је у слободи и правној једнакости свих грађана, под државом строго ограничених моћи.

Многи најзначајнији аутори у традицији класичног либерализма били су управо економисти – од Адама Смита у 18. веку, преко Џона Стјуарта Мила у 19. веку, до Фридриха вон Хајека и Милтона Фридмана у 20. веку. Заједничко за њих је уверење да тржишна економија најбрже и најпоузданије води у општи просперитет. Под тржишном економијом подразумева се уређење у којем држава гарантује мир, безбедност својине и личности и неутрални судски систем – другим речима, класично либерално уређење. Када то постоји, привреда се најбоље развија сама од себе без посебне улоге државе у њеном стимулисању.

Економски процват запада почев од 18. века био је непланирана последица стабилног уређења у којем се држава није мешала у вођење привреде. Државе запада су све до 20. века трошиле тек по неколико процената бруто домаћег производа, насупрот садашњих по правилу изнад 40%. Данас државе које се мање мешају у привреду – биле то САД, Ирска, Швајцарска, Сингапур или Хонг Конг – брже унапређују свој животних стандард од осталих. Државе које се одједном престану претерано мешати у економију – Кина, Естонија или Чиле – направе заокрет ка много бржем економском расту. Напори домаћих либералних економиста да Србију прикључе групи земаља које су се на тај начин реформисале за сада немају много успеха јер се суочавају са отпором не само политичких структура већ и значајног дела јавног мњења.

Класични либерализам у питањима економије наглашава управо неекономске аспекте друштва. Ако хоће економски напредак, држава пре свега мора обезбедити фер, поштени и ефикасни правни систем. Економски део посла најбоље обавља приватни сектор који у повољном окружењу израста сам од себе. Због оваквог уверења, либерални, тржишни економисти имају много мање да кажу о економији од интервенциониста. Либерали верују да је свака привреда специфична и да је због тога потребно да људи из привреде сами отркију шта треба производити и у шта треба улагати.

У основи либералног економског коментара је сократовска сазнајна скромност. Тржишни економиста зна да економисти о економији не знају довољно. Не зато што је нису изучавали, него зато што сматра да су привредне информације увек специфичне, локалне и флуидне. Само предузетници на тржишту могу путем покушаја и грешака откривати шта и како треба радити. Центарлни планери – од некадашњих комунистичких комитета до садашњих министарстава и државних агенција које одлучују о улагањима и субвенцијама – обично не знају шта стварно раде већ нагађају и коцкају се јавним ресурсима. Не знају нужно ни приватници, али нагађају на сопствени рачун и то им даје јак мотив да уче из грешака. Када се овом фундаменталном непознавању економије од стране државних структура прикључи примедба теорије јавног избора о личним интересима политичара и бирократа, добије се пуни класично-либерални аргумент против државног мешања у привреду: јако је вероватно да држава која се меша у привреду нити зна шта ради нити покушава да ради нешто у јавну корист.

Пре неколико година Прокопијевић и моја маленкост објавили смо заједнички преглед у америчком часопису Econ Journal Watch чије је уредништво било заинтересовано за рад и статус класичних либерала међу економистима у појединим земљама. Један од закључака студије био је да то мало либералних економиста које Србија има ипак заузима релативно чврсто место у јавном дискурсу и има надпропорционално присуство у медијима. Од онда се присуство либерала као независних економиста у медијима смањило услед погоршања укупне медијске слике у Србији, али то је друга тема. Остаје да важи поента да је неко попут Мирослава Прокопијевића, чије су идеје класичног либерализма значајно одступале од ставова просечног гласача и медијског конзумента у Србији, ипак добијао значајан медијски простор и спадао у најпознатије јавне интелектуалце ове земље.

Како објаснити солидно присуство либералних економиста у медијима упркос непопуларности тржишног либерализма у јавности? Претпостављам да је једно објашњење за овај парадокс независност која карактерише већину тржишних економиста. Прокопијевић је нарочито био човек од интегритета и потпуно незаинтересован за било какве привилегије које би неко потенцијално могао понудити. Кроз све три фазе наше новије историје, од распада комунизма касних 1980-их, преко хаоса 1990-их до реформских 2000-их, његови коментари у јавности били су конзистентно на линији истина у које је веровао. Медији који су хтели независни поглед на ствари знали су да код њега могу увек на то рачунати.

Друго објашњење може бити компетентност. Данас, у доба интернета и јефтиних комуникација, идеје разних врста су доступније него икад пре и млади људи могу лако научити о некој идеологији, баш као и музичком правцу или спорту из света. У време када се Прокопијевић интелектуално формирао било је неупоредиво мање извора знања, а све то уз тоталитарну контролу државе над образовањем и информацијама. За проналажење и прихватање либералних идеја у то време мора да је било потребно много више радозналости, посвећености и талента него данас. Због тога вероватно није коинциденција да је тржишни економиста у доба СФРЈ постао неко кога је до краја живота красило широко знање, аналитичка оштрина и константно владање најскоријим информацијама.

За улогу јавног интелектуалца је, поред информисаности и аналитичких вештина, потребна и способност изражавања на начин који је разумљив ширем јавном мњењу. Јавни интелектуалац се обраћа људима различитих профила и занимања, који нису нужно упућени нити заинтересовани за детаље економских или политичких анализа. Можда ово није сасвим очигледно, али за изражавање на разумљив начин потребно је додатно познавање области о којој се говори. Само неко ко добро влада оним о чему говори може то изразити на директан и једноставан начин.

Други закључак наше студије о либералним економистима у земљама бивше Југославије био је да овај регион нема значајну историју либерализма ни традицију тржишне економије. У 19. и раном 20. веку је у Србији било неколико великих либералних економских писцаца и државних функционера попут Алексе Спасића, Косте Цукића и Чедомиља Мијатовића. Са успоставом комунистичког система либерални економисти могли су се само стидљиво и опрезно, у границама дозвољеног говора, залагати за нешто већи ниво тржишних слобода у оквиру колективистичке економије. Са пропашћу комунизна од крајем 1980-их тржишни либерализам међу интелектуалцима у Србији добија нови замах и Мирослав Прокопијевић у том таласу игра водећу улогу. Нека нова студија о економским либералима обухватиће њега као можда најдоследнијег тржишног економисту, класичног либерала и јавног интелектуалца којег је Србија имала крајем 20. и почетком 21. века.  

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype