Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић: лице слободе

Не знам ни како ни зашто тако касно, али, за Мирослава Прокопијевића сам први пут чуо тек средином 2001. године. На њега ми је указао мој друг и колега Милорад Бјелетић, предлажући ми да га позовем на један од скупова Топличког центра за демократију и људска права, невладине организације коју сам са пријатељима основао свега неколико месеци раније. Милорад  је, по обичају, био веома детаљан у опису, говорећи ми како је у питању наш чувени економиста, либерал по уверењу и опредељењу, који је изворно филозоф, сјајан интелектуалац проницљивог духа, како сам сигурно чуо за њега али сам то, у обиљу информација које су нас у та турбулентна времена запљускивале, превидео. Било је то већ превише похвала за мој укус, увек ме то некако одбије. Али, уследило је пар реченица које су код мене сасвим пробудиле радозналост. “Знаш, он иде тако далеко  у својим промишљањима и ставовима да, и када се ни у чему не слажеш са њим, не можеш да останеш равнодушан, то његово те увек провоцира на преиспитивање сопствених уверења. Да га нема, требало би га измислити”, поентирао је Милорад. Ово је већ био изазов коме нисам имао намеру да одолим. Хтео сам да упознам човека којег није требало измишљати само због тога што је он претходно измислио самог себе.

Тако је почело. И трајало пуних осамнаест година, једно читаво пунолетство. У међувремену, често сам се присећао речи којима ми је Милорад тог првог пута описивао Мирослава и временом се све више уверавао у њихову веродостојност. Мирослав је, послужићу се енолошким речником, тим пре што од добрих вина у нашим бројним сусретима који су били део непрекинутог дружења нисмо бежали, био потпуно аутохтона појава у српском друштву, науци и култури. При том, овде није превесходно реч о његовим интелектуалним домашајима и научном потенцијалу који су по свему надилазили и надрастали стандарде наше академске заједнице и, као такви, далеко боље кореспондирали са елитним научним и интелектуалним дометима западног света на пољу економије и филозофије него са домаћим, често неизазовним, академским окружењем.

Интелектуални потенцијал, огроман таленат и марљивост само су део фантастичног склопа који су Мирослава чинили тако посебним и другачијим у скученом свету и тескобним временима, несклоним људима великог формата. Али оно што је Мирослава суштински одвајало и измештало из сваког сврставања и упоредивости, тицало се првенствено његовог карактера. Мирослав Прокопијевић је био човек са ставом. Човек бескрајног интелектуалног и личног поштења, усправног хода и чистог образа. Непоткупљив и сасвим нестваран у временима у којима је све на продају. 

Због тога, у Србији није било власти, нити било које верзије формалне или неформалне моћи, за коју Мирослав није био веома непријатна, па чак и непријатељска чињеница. У недовршеном друштву и узурпираној држави, тамо где су истина и слободна мисао проскрибовани, изопштеност из свих сегмената контролисаног јавног живота најмање је од репресивног арсенала резервисаног за њихове носиоце и изговоритеље. То је, разуме се, био део цене који је Мирослав морао да плати, на шта је рачунао и са чим је живео. Могло је, наравно, и другачије, али он није могао другачије.

Никада нисам упознао човека који са толико енергије и уверења заступа ставове који су веома непопуларни у окружењу којем се обраћа, а да при том зна о чему говори и коме говори. Заговарање либералног економског и политичког концепта, у друштву које је готово два века уназад убедљиво већински нагнуто улево, а уз то додатно контаминирано титоистичком верзијом социјализма са људским лицем који су, узгред,  многи платили главама а српски народ, приде, и губитком идентитета, Сизифов је посао од којег су готово сви сизифи одустали. Не и Мирослав, који је искрено и дубоко веровао да је слобода од свега најпреча и да без слободе мисли, слободе предузетништва и слободе избора ни појединац ни друштво немају никакву шансу. Чак и у окружењу у којем државни интервенционизам јача и у земљама које су родно место либерализма, Мирослав је чврсто заступао аргументе који иду у прилог концепту минималне, ефикасне и контролисане државе која је гарант економских и политичких слобода.

Мирослав је био слободан човек у неслободном свету, у којем је увек присутан захтев да се покориш и приклониш моћнима. На ту  врсту хипокризије и подлости које се, по правилу, веома добро награђују, он, који је по својој суштини и појавно припадао интелектуалној и моралној аристократији, једноставно, није био спреман.

Био је човек недвосмислених ставова, које је чврсто и аргументовано заступао. Изражавао се веома лако и ефектно. Био је и усмен и писмен. Са собом је носио одблесак великог света, али и све најбоље особине свог народа.

Често смо заједно путовали, дружили се и радили. Пуно смо разговарали, о много чему. Музици, коју је изванредно познавао, од класичне до Томе Здравковића с којим је у младости друговао, спорту, пре свега тенису, који је волео, пратио и одлично играо, економији, политици, личним стварима. Сваки разговор са њим био је велико путовање кроз простор и време, духовна одисеја која оплемењује. Дружења са Мирославом била су фантастична авантура. Најчешће смо се састајали на Мећавнику и Тари, када смо ми били домаћини, а у Београду, по правилу у Старој Херцеговини, када би он био у тој улози. И на многим другим местима, широм Србије, наравно. Његово огромно образовање, искуство и префињена естетика, дружељубивост и спремност да подели време са друштвом које се око њега окупљало, учинило је сваког од нас бољим и другачијим човеком.

Радећи годинама на пословима везаним за грађански надзор јавних финансија и борбу против корупције, моје колеге из Коалиције за надзор јавних финансија и ја, као и велики број људи укључених у наше активности, имали смо привилегију да учимо од човека који је много знао и који је своје знање несебично делио, трудећи се да уради све што је у његовој моћи да би земља којој је припадао и коју је волео била боља.

На жалост, Мирослав нас је напустио изненада и прерано, 21. јануара 2019. године, свега пар месеци након његовог шездесет петог рођендана. Остали смо без човека чији би одлазак био огроман губитак и за много већа друштва и културе од наше. Остаје празнина у јавном и научном животу коју је, због његове особености и самосвојности, немогуће надоместити, али и задатак да се очува дух непоткупљивости и непристајања на сваку врсту  насиља и неслободе, на све што обешчовечује и унижава слободно људско биће и сам идеал слободе, за који се Мирослав борио до последњег даха.

А за нас, његове пријатеље и поштоваоце, остаје трајна обавеза да покушамо да досегнемо морални и интелектуални узор који нам је Мирослав пружио. И очувамо сећање на све године, дане и ноћи које је  наш добри друг, на ког смо толико поносни, обасјао својом племенитошћу.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype