Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић: научник и пријатељ

У другој половини 1980-их супруга Сјузан и ја имали смо више путовања у тадашњу Југославију. Почетна нада коју сам имао да би Слободан Милошевић могао да изврши либералне политичке и економске реформе, а коју сам чак и изразио у једном интервјуу, брзо се изјаловила. Уместо реформи, Милошевићева политика донела је народу Србије најсировији и, на крају, веома самоубилачки облик национализма.

У таквом окружењу транзиције из једног лошег система у други појавио се зрачак наде за Србију. Група младих интелектуалаца коју су предводили Владо Глигоров и Миро Прокопијевић уводила је у српски политички пејсаж списе великих западних лидера попут Берка (Burke), Лока (Locke), Шумпетера (Schumpeter), Џ. С. Мила (J. S. Mill), Мизеса (Mises), Хајека (Hayek), Бјукенена (Buchanan) и Фридмана (Friedman). Отишао сам на семинар Глигорова. Говорио је о Шумпетеру групи пословних посетилаца из САД. Помислио сам да му је излагање изванредно. Остао сам после семинара и упознао Глигорова. Затим је Прокопијевић дошао у мој хотел да ме на кратко види. Уместо тога остали смо неколико часова заједно. Попут Глигорова, Миро је поседовао дубоко разумевање класичног либерализма, аустријских економиста, економије јавног избора и старе чикашке економске школе. Обојица су били надарени научници са широким знањима и снажном дозом интелектуалне радозналости.  Они су се и међусобно разликовали. Глигоров је био европски социјалдемократа док је Миро био тврдокорни либертаријанац.

Позвао сам Мира на моју конференцију Либерти фонда која се држала у једном малом месту (чијег се имена не сећам) на сат времена источно од Беча. На тој конференцији, Миро је отпочео дуго пријатељство с Џимом Бјукененом (Jim Buchanan) и Џоном Муром (John Moore). Бјукенен га је позвао на још једну конференцију док је Џон Мур довео Мира на Универзитет Џорџ Мејсон на један семестар. Годину дана касније, Миро и ја смо налетели један на другог у Диселдорфу. Два дана разговора, испијања пива и једења кобасица учврстили су наше пријатељство. Од тог времена, а до Мирове преране смрти, ретка је била недеља у којој би пропустили да измењамо мејлове. Економски анали су 2004. објавили наш заједнички рад „Шта је добра антимонополска политика“.

Током готово три деценије пријатељства добро сам упознао Мира и као научника и као човека. Био је веома успешан наставник. Посећивао је многе мале градове Србије и уводио младе људе у класични либерализам и критичко мишљење. Миро је чак повео у посете и Џона Мура. Једном у Нови Сад, други пут у Јагодину. У Београду Миро је развио неколико група за дискусију састављених од младих студената. Сигуран сам да ће ови млади мушкарци и жене наставити тамо где је Миро стао. Миро је значајно допринео успеху многих научних конференција. Учествовао је на низу конференцију у Алпбаху, једном од најсликовитијих алпских села Европе. Ове конференције организовали смо и водили Џон Мур и ја. Миро је одрадио одличан посао на мојој конференцији у Даласу, чини ми се 2006. Мислим да је био на најмање једној од конференција Џона Мура у Фрајбургу. Миро је био гостујући професор на Универзитету Доња Горица у Црној Гори где је уводио младе Црногорце у списе Бјукенена и Талека (Tullock) о јавном избору. Учествовао је и на конференцијама покојног Љубе Сирца у Крању. Енрико Коломбато (Enrico Colombatto) обезбедио је Миру веома издашан грант за неколико месеци истраживања у Међународном центру за екононска истраживања у Торину.

Као чест политички коментатор на телевизији и за београдске новине Миро је био истакнути критичар Милошевића. Кривио је Милошевића за рашчлањивање Југославије као и за грађанске ратове у Босни и Хрватској. У пост-Милошевићевим годинама, Миро је критиковао неуспех узастопних српских влада да почну реформе за слободно тржиште. Миро је био веома критичан у погледу неспремности посткомунистичких влада Србије да се позабаве питањем Косова. Косово је сагледавао као прескупе окове на будућности Србије.

Као научник Миро је писао књиге и радове који су били по академским стандардима. Миро је писао о готово сваком замисливом економском питању – и његови аргументи су били готово увек исправни о новцу. Ипак, верујем да је економија јавног избора била Мирова „истинска“ љубав. Међутим, оставићу његовим колегама у Србији да расправљају о Мировим књигама и чланцима. Желим да кажем неколико речи о Миру као човеку.

Миро је уживао у животу. Многе наше вечере код „Три шешира“ су ми чврсто у сећању. Миро је увек почињао „врућом пројом и чачанским сиром.“ Јео је као Србин, испијао пиво као Немац, пушио цигарете као Италијан, а пио кафу као Турчин. А на све је то утеривао шљивовицу. На конференцијама у Алпбаху био је последњи гост хотелског бара.

Миро је волео тенис. Био је поносан на Новака Ђоковића. Тврдио је да игра тенис сваки дан и да је веома добар у њему. Када је Миро дошао у Далас добио је прилику до се докаже као играч. Мој једанаестогодишњи унук га је изазвао да одиграју меч. Миро није имао избора него да прихвати изазов. Изгубио је са 6:1 и 6:0. Тешко је подено пораз и покрио га је с много пива.  Наредне године у Београду замолио је мог унука за још један меч. Овај пут на Мировом домаћем терену. Пошто је изгубио први сет са 6:0 Миро је потражио утеху у „кафићу“ одмах поред тениског терена.

Једне вечери док смо пили пиво у кафићу у Подгорици Миро и ја нисмо могли да не приметимо девојке око нас. Свака од њих изгледала је као краљица лепоте. Рекох Миру да су девојке Црне Горе најлепше у Европи. Он није био уверен у то и рекао је нешто о београдским дамама. Да би доказао своју тврдњу одвео ме је у ноћни бар у Београду. Било је то заиста веома отмено место пуно младих људи. Миро је онда довео за наш сто девојку коју је изгледа познавао. Та девојка била је висока и упадљива лепотица. Пошто је села за наш сто и наручила пиће, Миро нам је рекао нешто у стилу: „Стив сматра да су девојке Црне Горе лепше него наше девојке у Београду!“ Нисам имао избора него да се сложом са Миром. Онда сам упитао ту девојку из ког дела Србије је она. Рекла је: „Нисам из Србије. Ја сам са Цетиња.“

Мирова нетолерантост према противницима била је легендарна. Није обраћао пажњу на цену исказивања гађења према „непријатељима“ слободе. Био је веома нестрпљив да озлогласи пријатеље када су, по његовом мишљењу, нешто погрешно урадили. И није им се извињавао за то што је био неотесан. На крају крајева, они су, а не Миро, били ти који су згрешили. Током три десетлећа нашег пријатељства Миро је често био груб према мени, а извинио се само једном.

Заиста, није било лако бити Миров пријатељ. Као економиста, више волим да кажем да је било скупо бити његов пријатељ. Али, колика год била цена тога да се буде његов пријатељ, користи су биле несамерљиве. Нема цене коју није вредно платити за пријатеља који је истински и бескомпромисни борац за слободу појединца, за некога ко је изузетан научник, чији је интегритет неупоредив и који би прешао додатну миљу за пријатеља.

Иако оштар ктитичар српског национализма, Миро је био истински српски патриота. Мирова смрт је уклонила истинског интелектуалног дива и изузетног лидера из српског можданог крајолика. Веома ће недостајати пријатељима, студентима и академској заједници. Снаге слободног предузетништва и слободе појединца осиромашене су Мировим одласком.

Последњи пут видео сам Мира јуна 2016. на конференцији о списима Хенрија Мена (Henry Manne). Конференција је била у Алпбаху, месту које смо обојица волели. Као и обично Миро је био пун оптимизма и страсти за животом. Ипак, испало је да је наше време проведено заједно у Алпбаху пре три године било наше последње виђење. Ако је већ тако Алпбах је био право место да кажемо један другом наше последње збогом.

Збогом пријатељу мој, почивај у миру !

(Превод Ј. Г. Марк)

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype