Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић – присталица либералног поретка

Научници и новинари који разумеју основне поставке либерализма, и који су довољно храбри да их бране у својим написима и наступима, били су, а, на жалост, и даље представљају мањину, чак и у западним демократијама. Они су били још незнатнија мањина у Централној и Источној Европи. Један од њих био је Мирослав Прокопијевић. Његово знање било је дубоко и широко, засновано на политичкој философији, а досезало је до тога како ради тржишна економија и до њеног односа према људској слободи. Он се није прибојавао да изнесе сопствена уверења ни у областима које су у центру пажње јавности ни у академским списима. Представљао је снажан глас у корист либерализма не само у бившој Југославији и Србији већ широм региона. Његова прерана смрт све нас је лишила храброг мисаоног вође. 

Најпре сам упознао Мира на академским скуповима од којих је многе организовао Либерти фонд (Liberty Fund). Уверен сам да читаоци ових написа знају о Либерти фонду. Неки су вероватно и били на конференцијама са мном. Ови скупови наликују и формалним расправама и неформалним окупљањима организованим ради разговора. Они су сјајна прилика за упознавање с другим учесницима и у својству стручњака и као личности. На њима сам стекао увид у Мирове способности и његов карактер.

Писао је и објављивао много о економији и другим питањима. Немам претензију на то да сам стручњак за његово дело, далеко од тога. Али, мени извештај „Две године реформи у Србији. Изгубљена прилика“, који је 2002. објавио Центар за слободно трижиште, показује његово разумевање економије, његову политичку философију, и његову моралну чврстину. Овај извештај је заједнички рад Мира и његовог тима у Центру за слободно тржиште.  Миро је био уредник, не и једини аутор. Не знам како је тачно у овом тиму подељен рад, али за мене нема сумње да је то био, у основи, његов производ.

Извештај је исцрпна, подробна, и јасно написана критика политике у годинама непосредно после Милошевића. Он до детаља образлаже како су практичне политике под новим режимом или биле неуспешне у настојањима да уклоне основне проблеме економије или се једноставно нису њима ни бавиле. Као такав користи префињено познавање економије да покаже зашто су те практичне политике пропале. Несумњиво, то се догодило услед недостатка разумевања од стране нове владе. Али, извештај образлаже да се то догодило као последица недостатка стварне посвећености реформама. Да цитирам: „…нема политичке воље да се напусти активно учешће државе (у погледу власништва) у овом сектору…“, а ову тачку изнео је поводом банкарског сектора, али се она могла применити на целокупну економију. Социјализам, на крају крајева, даје моћ и влади и политичарима који је воде. Зашто би нови режим правио икакве стварне промене?

Извештај садржи многе значајне увиде. Посебно је добар када су у питању подстицаји. Примера ради, он показје како је и зашто страна помоћ била контрапродуктивна. Фондови из иностранства олакшавају (привремено) економске проблеме и, на тај начин, смањују подстицаје за реформу. Страну помоћ мотивишу политички, а не економски разлози. Она не подлеже компетитивним економским силама и зато је мало вероватно да она може да побољша економију. Она користи стране консултанте чије је присуство контрапродуктивно јер су они често незналице у погледу историје и традиција земље. Што је још горе арогантност ових спољних експерата доводи до нетрпељивости, а не до сарадње. Страна помоћ ствара могућности за корупцију коју извештај с пуно увида приписује не неморалности већ рационалним одговорима на такве могућности. Док страна помоћ може да пружи кредибилност одређеној влади у страним очима, она не поправља кредибилност приватних страна које би, да је ситуација другачија, могле да уложе у продуктивна предузећа. Она чак може да умањи тражњу државе за приватним директим страним улагањима.  

Извештај истиче значај приватног власништва и владавине права као и штетне последице државног мешања у деловање тржишта. Приватизацију је отежао лоше састављен и спроведен закон. Недостатак власничких права, делимично и услед непостојања одговарајућих земљишних књига и ограничења права страним ентитетима да купују земљу, произвео је окружење које је спречило нове пословне старт апове. Нови закон о екстрапрофиту био је подложан арбитрарној примени. Уопште узев, кроз извештај провејава забринутост за владавину права. Ево још једног навода: „Постоји само један начин… да се поправи економски положај Србије, а он води преко унапређења владавине права и даље либерализације тржишта.“

Извештај се завршава низом препорука у погледу практичних политика. Узете све заједно оне су, заправо, нацрт једног либералног економског поретка. Ту су позиви за заштиту приватне својине, за слободу уговора, за либерализацију спољне трговине, финансијске трансакције и тржиште хартија од вредности, за потпуну приватизацију, за смањење улоге државе путем смањивања њених трошкова (као и опорезивања), за легализацију сивог тржишта, као и низ других. Ту су и молбе за јачање независног судства и за ново разматрање устава. Све у свему, овај извештај остаје као сјајан пример политичке економије која је примењена на стварни свет и од великог је практичног значаја.

Али, поред значаја који има као студија из политичке економије, извештај остаје као мера једног човека. Појавивши се у периоду политичке неизвесности и немира у Србији, а с усмерењем против политичких снага на власти, извештај показује Мирову изузетну храброст насупрот политичкој опозицији, а чак можда и популарним схватањима. Када су многи други одлучили да се сврстају уз нову владу, чак и кад њихова уверења нису била у складу с правцем којим се кренуло, Миро је остао независан глас у Србији.

Увек је у раду био веома пажљив. Погледи су му били засновани на сопственој философској позицији, а аргументи су му увек били засновани на чињеницама што му је давало велику предност над другима који нису имали његову емпиријску способност или страст да се стоји на чврстом чињеничком тлу. Имао је способност да антиципира питања и зато је увек био спреман на расправе. Могао је да индетификује главне ствари по сваком питању. Ценио је значај историје и културе за политичку економију. Био је посвећен Србији и њеним изгледима. Рад му је био критичан, али конструктиван.

Преко конференција и посета Србији, као и састанака у САД, постали смо пријатељи. Ценим ово пријатељство. Мирослав Прокопијевић био је патриота, учена особа и заиста добар човек.

(Превео Ј. Г. Марк)

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype