Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Мирослав Прокопијевић, усамљени либерал и доследни космополита

Опраштамо се данас од др Мирослава Прокопојевића, научног саветника Института за европске студије, научника, економисте, философа и педагога. Написао је преко 10 монографија, и троцифрени број научних радова. Анализа свих тих радова који припадају низу области друштвених и хуманистичких дисциплина захтевала би посебан скуп.

Дозволите ми да покушам да кроз неколико појмова осликам оно што ми се чини да је била теоријска срж, друштвени оквир и порука Мирослава Прокопијевића српском друштву и уопште друштвима у транзицији.

Први појам који везујем за Мирослава Прокопојевића је да је он био космополита.

Космополита


Током последње три деценије живота, од 1987. надаље, Мирослав Прокопијевић је више од једне трећине тог времена провео у земљама слободног света: у Немачкој, Сједињеним Америчким Државама и Италији. У Немачкој је боравио на усавршавањима или је држао предавања у Есену, Дортмунду, Билефелду, Минстеру, Дуисбургу и Лајпцигу провевши у њима око осам година. Током 1994-95. боравио је на Унивезитету Џорџ Мејсон у Вирџинији који је познат по утицајној катедри за економију, а око две године провео је на италијанским универзитетима у Торину, Тренту и Фиренци.

Овакво искуство учинило га је истинским космополитом, и то у времену када је сваки космополитизам у Србији био сумњив. Себе је доживљавао као грађанина слободног света, света који је у Србији прихватан само делимично, а који и данас постоји само у покушају. Преко појма „слободног света“ долазимо до другог важног концепта у делу и животу Мирослава Прокопијевића, до слободног света као мерила.

Слободни свет као мерило


У његовом вредносном систему постојала су јасно одељена два света: 1. слободни свет (the Free World) у коме појединци могу да уживају у својој аутономији и правима, и 2. неслободни свет који тек треба да се за таква права избори. Јасно је да су слободни свет и Запад за њега били синоними.

Као ретко ко у српској средини, из иначе малобројних редова либерала, он је скретао пажњу на погубне последице наслеђа комунизма, а то је био термин којим је повремено, у складу с англосаксонском праксом, називао у својим текстовима земље реалсоцијализма. Погубне последице видео је у комунистичкој идеологији, у начину како се у Србији примио колективизам, а посебно у економској пракси комунизма. Како је приметио: „Комунизам је представљао до сада највеће познато укидање привредних слобода јер је држава национализовала све производне ресурсе. Слобода избора је у таквом режиму била или непостојећа  или врло скучена.“[1] Уочавао је озбиљне и дугорочне последице које по српску економију имају етатистички обрасци усвојени у време владавине Јосипа Броза и Слободана Милошевића. Јасно му је било да ће српској средини бити прилично тешко да се таквих образаца одрекне.

У септембру 2002. приметио је у интервјуу емисији Пешчаник: „Значи, у економији, нажалост, то је етатизам и нека врста социјализма, то је нека формулација, она отприлике каже да смо се ми лако решили Милошевића, али ћемо тешко социјализма. И сад је дошла екипа која поново има у ствари социјалистичка гледања, ви то видите у привреди, јер они су за годину и по дана приватизовали три цементаре и тридесетак фирми.” Сматрао је да тек када бирачи изаберу, како је он говорио „све те постојеће верзије социјализма” онда ће тек видети да нешто „није у реду са самим поретком, са самим принципима, тек тог часа ја мислим ми можемо да размишљамо о једној озбиљној транзицији, јер док се бирач ту не преломи и политичка елита, нема транзиције. Значи, нема ко да је изведе, не може драги Бог да сиђе са неба и да то изведе.”[2]

Иако заступник концепта слободног света, он је био веома критичан и према мешању политике у економију у земљама слободног света, укључујући и САД, и упозоравао је да од Првог светског рата траје тренд све снажније регулације и мешања државе у привреду. Посебно је био забринут због мешања државе у тржиште у земљама Европске уније и предвиђао је да би то могло да скупо кошта ове државе у средњорочној перспективи.

Либерал


Трећа његова одлика била је да је био либерал, и са становишта политичке философије, и са становишта економије.

За Мирослава Прокопијевића улазак у свет либералног капитализма отвара велике могућности за свако друштво, а посебно у домену слободе избора и привредне слободе, а оба ова облика слободе са собом доносе и одговорност. Пошто без слободе избора нема ни одговорности у његовом философском моделу логички је следило да само у либералном капитализму слобода може да буде остварена. Слободу је одредио у негативном смислу као „одсуство присиле“ према Хајеку, а у позитивном као „простор око појединца у коме је он суверен у доношењу одлука, што индиректно значи да нико нема право да га у томе омета или спречава.“[3]

Као највећу препреку у освајању слобода сматрао је државу, а посебно је уочио проблем државе у случајевима неуспешне транзције у које је убрајао и Србију. Упозорвавао је да је „скупа држава с мноштвом регулације главна сметња слободној и просперитетној привреди.“[4]

Приватизија је за њега била начин да се прошире слободе, да се повећа ефикасност и да се деполитизује привреда. Неуспешна или непотпуна приватизација зато је за њега представљала троструку претњу за либералну демократију: личне слободе остале би оспорене, не би дошло до ефикасне економије, а привреда би остала у сенци политике.[5]

Он је наставио вертикалу српске културе коју су некада у либералној економској и политичкој мисли оличавали Владимир Јовановић и Чедомиљ Мијатовић.

Слобода избора за коју се залагао обухватала је и она најосетљивија права избора као што је право жене на побачај. У овом домену залагао се за либералнo решење које „карактерише одлучујућа улога особе која је у питању, тј. жене, као и врло ограничена улога свих других, укључујући њеног партнера, јавност и државне агенције.“[6] Још пре подршке либералном регулисању побачаја дао је 1990. теоријско образложење у корист сурогације односно сурогат материнства. Право на сурогацију извео је из начела светоназорне неутралности државе, јер само држава која је неутрална у погледу светоназора пружа јемство „да ће доследно бити поштовано и друго начело, а то је начело слободног избора личних преференција.“[7]

Интелектуалац и критичар


Четврти појам који везујем за Мирослава Прокопијевића је да је он био ителектуалац и оштар критичар онога што је доживљавао као нелиберална и антилиберална кретења.

Као критичар није штедео никог. Неспремност власти у Србији после 2000. године на брзе реформе, спора приватизација, неуспешна реформа јавне управе и корупција, све су то биле појаве на које је указивао. Није штедео ни премијере, ни министре, ни вође странака, ни председнике. Свакако се тиме многима замерио. Он је говорио оно што је мислио и што је произилазило из теоријских концепата за које се залагао. У малој средини, какво је српско јавно мњење, то никада није испадало повољно по критичара. Део елите учинио је све да једном таквом интелектуалцу и критичару смањи маневарски простор у јавности, тако да је последњих година углавном могао да износи своје ставове путем невладиних организација и тек понеког преосталог либералног медија. 

Поседетићу на неколико његових критика. Почетком 2003, у време када је постојало опште очекивање да ће Србија постати чланица ЕУ до 2010, приметио је у емисији Пешчаник: „Врло је рђава ситуација у коју и Србија и читав западни Балкан улазе. Неке земље које ће Европа морати да свари наредних десетак година, тамо негде 2007, 2012. године они ће интегрисати – Румунију и Бугарску. Бојим се да за западни Балкан, сем да Хрватска или Србија постану што и балтичке земље, пре 2020. нема ништа сем извесне финансијске помоћи, па споразума о асоцијацији, али ближег неког аранжмана, уласка у Европску унију нема, јер ми не радимо ствари које воде у том правцу и врло је велико питање шта ћемо у тих 18 година све моћи да урадимо.“[8]  После само две године транзиције он је компаративним методом лако увдео да ће пут уласка у слободни свет, а преко европских интеграција, за Србију бити веома тежак.

Сматрао је да је Србија као нација „некако нахерена налево, све што долази с лева то се прима, све што долази с десна, у смислу не национализма, мислим у односу на неки тржишнији програм, све што долази с те стране се јако тешко прима… Ми смо такав неки народ у коме све те неке ствари које су на левој страни, на страни срца, па се све некако лакше примају и није чудо што се и разне врсте колективизма и социјализам овде тако лепо био примио. Сад, наравно, ако смо ми такви, то значи потребан је додатан и едукативни рад и то један систематски рад са људима, али се ја бојим да ће ту ствар морати да уради сама логика ситуације, а то је – празни џепови, празни стомаци. То је једино што изгледа људе у озбиљном смислу и масовно може да промени.“

На едукативном раду је сам доста учинио, превасходно путем невладиних организација. Поред сопственог НВО-а Центра за слободно тржиште био је редован и дугогодишњи предавач Београдске отворене школе. Учествовао је у низу пројеката и промоција Центра за развој Србије, а последњих неколико година био је посебно активан у пројектима Топличког центра за демократију и људска права из Прокупља. Будући да сам у многим од ових пројеката сарађивао са њим могу да кажем да је увек био омиљен предавач, и да су његове реалне али суморне анализе увек садржале и назнаке и начине како да се стање у коме се налазе српска економија и јавна управа Србије превазиђе. Једно од његових познијих дела је књижица Слобода избора коју је издао Завод за уџбенике 2010, а у којој је изнео своје главне економске концепте и своју политичку философију на начин који је потпуно пријемчив просечном читаоцу. Не без разлога Светозар Пејовић (Pejovich) је упоредио ову књигу с Фридмановим делом Free to Choose.

У образовном раду био је добар ментор и успео је да неколицину младих економиста усмери ка добрим страним универзитетима. Из разговора са његовим студентима сазнао сам колико им је значила његова подршка и његово усмеравање. Као што се и могло очекивати многи од његових ученика напустили су Србију.

Његова мисија била је тешка. Одлучио се да једној етатистичкој, колективистичкој и нелибералној средини која има велику уздржаност према Западу и западним вредностима представи управо такве вредности и да их и доследно заступа.

Био је космополита у средини националиста, промотер слободног света у земљи која већински никада није желела да вредносно буде део тог света, западњак у средини која у Западу препознаје завере и претњу, заступник слободног појединца у окружењу колективистичких образаца. Имао је свакако више сарадника и истинских поштовалаца у иностраним него у домаћим академским круговима.

Свему томе упркос остао је доследан себи, убеђен у исправност концепата за које се залагао и увек спреман да их свима образлаже. Одиграо је и надаље ће кроз своје дело играти улогу веома важног посредника западних вредности у Србији.

У Институту за европске студије у коме је провео своју научну каријеру нашао је ретку оазу у којој је могао да се успешно посвети писању својих бројних дела.

Трајно смо му захвални на научној, образовној и интелектуалној улози коју је имао, а његово дело остаје као поуздан извор свим поборницима слободног тржишта и слободе избора.

            Славу му и хвала му!


[1] Мирослав Прокопијевић, Слобода избора, Београд 2010, стр. 158.

[2] 103. емисја Пешчаника, 21. септембра 2002.

[3] Мирослав Прокопијевић, Слобода избора, стр. 155-156.

[4] Ibid, стр. 9.

[5] Видети: Мирослав Прокопијевић, Слобода избора, стр. 98.

[6] Мирослав Прокопијевић, Огледи из примењене етике, Институт за европске студије, Београд 2016, стр. 67. Чланак „У одбрану побачаја“ први пут је објављен 1994: “In Defense of Abortion”, Archiv für Rechts-und Sozialphilosophie, No. 3 (1994), pp. 363-383.

[7] Мирослав Прокопијевић, Огледи из примењене етике, стр. 32. Чланак је првобитно објављен као: “Surrogate Motherhood”, Journal of Applied Philosophy, No. 2 (1990), pp. 168-182.

[8] 121. емисија Пешчаника, 25. јануара 2003.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype