Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

О Мирославу, врло лично

На Светог Јована 2019. у својој шездесет и петој години живота, српски филозоф и економиста, Мирослав Прокопијевић напустио нас је прерано. Одазивајући се племенитој идеји да се тим поводом на неки начин резимира и сагледа његов живот, научно-истраживачки рад и стваралачки опус, покушаћу да дам неки свој угао у коме ће се, разумљиво, мешати личне импресије, сећања и осврти на науку.

Мирослав је као што је познато читав свој радни век, неких тридесет и седам година, провео на Институту за европске студије. Након одбране доктората у Загребу, запослио се на тадашњем Институту за међународни раднички покрет, који ће 1990. године у време почетка такозване транзиције и сам доживети идеолошку и струковну трансформацију. Но осамдсете године су биле време када је на научном и јавном пољу та транзиција увелико била започета па је све већи број научника који су пледирали на озбиљност потпуно изашло из социјалистичког новоговора и свој научни профил и рад градило на узусима који су и на западу одређивали научни рад. Мирослав је у томе, као и у многим другим стварима био пионир.

Његова делатност из осамдесетих година обухватала је пролажење кроз разне видове савременог филозофског дискурса. Докторски рад се бавио Хабермасовом теоријом, освртао се на важне моменте савремене језичко-аналитичке филозофије, писао је неке потпуно хајдегеријански интониране текстове тумачења поезије нпр. и тако даље. Било је то још увек релативно стабилно време у коме је могао да учи, истражује нека нова поља, да одради Хумболтову стипендију стичући важне контакте и знања у Немачкој… Између осталог, крајем те деценије имао је једну веома важну и успешну епизоду бављења биоетиком о чему ћемо касније говорити детаљније.

Током наредне, драматичне деценије распада, изолације, санкција, почетака  партијског плурализма, протеста и на крају бомбардовања, Мирослав је одлучио да остане у Београду и да покуша да се бори, сада већ и политичким средствима за начела и вредности у које је веровао. Постао је члан Демократске странке, почео је да гради свој положај утицајне јавне личности која се појављивала на виђеним алтернативним и опозиционим медијима, а у фокус истраживања све више су долазиле економске теме и модели уређене либерално-демократске политичке и економске заједнице. Негде у то доба, почетком 1997. године као магистрант, стипендиста Министарства науке у Институт сам стигао и ја.

Била је зима, трајали су грађански и студентски протести изазвани крађом локалних избора, а на Институту није било грејања. Осим секретарице Боришке и секретара Института Свете Потића, те директора Ђуре Ковачевића, на Институт је редовно долазило свега неколико људи који су се грејали кварцним грејалицама. Мирослав је долазио, као и већина сарадника, само када су одржавана већа или је било неких административних послова за завршавање. Прво по чему ми је остао у сећању био је један велики интервју Дуги који је дао и поводом протеста, али и поводом економског модела заснованог на друштвеној и државној својини који је у Србији и даље био на снази. Мирослав је био изразито антиратног усмерења, и залагао се за радикалне тржишне реформе у Србији. У овом случају најпре сам видео интервју и видео да је Прокопијевић са института на коме сам почео да радим, па сам тек касније упознао самог колегу.

Прве заиста научне контакте имали смо веома брзо након мог доласка. Ја сам тада почињао магистарске студије на смеру етика на матичном, Филозофском факултету, уз намеру да се посебно специјализујем за савремену политичку филозофију и политичку теорију. То је некако био и период његовог живота у коме се највише бавио политичком филозофијом и етичко-политичким проблемима. Из тог периода његовог рада треба издвојити неколико ствари. Мало пре мог доласка, при крају 1996. године, објављен је његов изванредни зборник о људским правима. О самом феномену, који је тада на Западу био на врхунцу популарности, код нас се мало знало и релативно мало писало. Мирослав је спаковао за наше услове изванредан зборник. У њему су значајни аутори не само говорили о основним политичким и економским правима, већ се ишло и ка актуелним варијацијама као што су колективна права, еколошка права итд. Посебно међутим издвајам његов повелики, садржајан и за њега нетипично одмерен и уравнотежен предговор, по мени један од најбољих текстова које је написао, у коме је врло аргументовано говорио нпр. о проблему сукоба различитих видова права, о томе зашто људи теже правима, зашто су она важна итд.

Други велики подухват из тог доба био је превод Хајекове класичне студије Пут у ропство. Мирослав је био један од преводилаца и редактор превода који је објавио Душко Миљенић у свом важном подухвату Глобал бук. Ако се добро сећам приказ овог превода је мој први текст објављен у некој академској публикацији (часопис Теорија). Сећам се да ме је Мирослав тада први пут позвао телефоном на кућни број (још мобилни нису били у нашим животима), уз потребу да ми се захвали за леп приказ и похвалио је и то и приказ зборника о људским правима који је чини ми се пре тога изашао у дневном листу Демократија. Попричали смо надугачко и о тим темама, али и о мојим плановима за магистарску тезу – прикупљао сам литературу о Роналду Дворкину и његовим теоријама разумевања и херменеутике људских права. Тако смо се дотакли и еутаназије будући да се тада у Америци водила велика полемика, а Дворкин је са једном групом срдоних познатих аутора био потписник једног манифеста којим се тражило увођење и легализовање овог проблематичног механизма.

Трећи подухват из тог периода била је књига Конституционална економија Европске уније која је објављена у библиотеци Института у којој је нпр. изашла и Самарџићева књига Европска унија као модел наднационалне заједнице. Књигу сам прелистао, али ме те теме нису баш много занимале у том тренутку. Но за Мирослава је то био почетак озбиљнијег рада на проблемима и питањима Европске уније који ће у наредних седам година породити његово класично и најпознатије дело, велику књигу о Европској унији, која данас има статус најозбиљнијег уџбеника за ту тематику на нашем језику.

Следио је један веома тежак и суморан период, обележен сукобима на Космету и бомбардовањем, затим новим протестима из 1999, те на крају свим оним дешавањима у 2000. години који су довели до пада Милошевићевог режима. Након почетне еуфорије, врло брзо су на светлост дана изашли проблеми у понашању нове елите и њеној неспособности, грамзивости, повезности са криминалцима и други нимало охрабрујући знаци о томе шта нас чека „у слободи“. Мирослав је међу првима јасно и гласно кренуо да говори о томе, као и да критикује све оно што је видео као погрешно усмерење нове државне политике.

За Институт су то такође биле веома тешке године када је преко ноћи нестала једна генерација истраживача. Током лета 2000. године преминуо је Слободан Инић, а у јесен наредне и Ласло Секељ. Исте године Ђуро Ковачевић се озбиљно разболео и после тринаест година повукао са чела куће. Нажалост, круг људи који су до тада водили пројекте у кући и међу којима се тражио нови директор Института преко ноћи је прешао на Универзитет. Кућа је одједном значајно изгубила капацитете.

По сили биологије очекивало се да Мирослав преузме неке од руководећих обавеза. Прихватио је да буде руководилац новог пројекта куће и током 2002. године колегиница Зорица Радовић, он и ја смо полако кренули да спремамо и пишемо тај пројекат. Мирослава је та нова бирократија ужасно нервирала. Пројекат смо сасвим пристојно припремили, пријавили и чак добили одличне оцене од рецензената. Но већ после шест месеци Мирослав је дошао код новог директора, Лакићевића и рекао да му је мука од дрндања и бирократије и поднео је оставку на место руководиоца пројекта. Он просто није био човек за администрацију, бирократију па чак ни за неки константнији тимски рад. Био је особа изразите индивидуалности која најбоље резултате даје кад може сам себи да планира и поставља циљеве. Но с друге стране, кад је у питању поштовање обавеза које се преузму, и поштовање сарадника куће није му било премца. Увек је био међу првима да пошаље свој прилоге за заједнички зборник, а није било заједничког мејла на који није пристојно и то увек први одговорио и потврдио пријем.

Осим рада на Институту, Мирослав је полако развијао и свој мали НВО Центар за слободно тржипште сарађујући са Атлас фондацијом и другим актерима са америчке либератаријанске сцене. Ту је произвео један значајан број полиси анализа које су са позиција одбране слободног тржишта критиковале нове реформе у Србији, али је и окупљао једну нову генерацију либертаријански усмерених младих сарадника који ће се касније афирмисати у јавном животу Србије.

Оквир за своје јавно деловање тражио је на простору нових прозападних снага, које су се интелектуално окупљале пре свега око пројекта Пешчаник. Упркос многим проблемима, остао је повремени сарадник овог портала и у наредних десетак година. Ово шаролико друштво било је састављено и од економских либерала попут Владе Глигорова и Мирослава, али и од економских неокомуниста па је свако мало Мирослав улазио у полемику са понеким од тих активиста.

Слично, мада краће икуство имао је са покушајем да се после напуштања Демократске странке ангажује око Јовановићевог ЛДП-а. Мирослав је недуго након оснивања ове странке прихватио да буде део њеног политичког савета, што је и било логично јер се тамо углавном и окупила екипа са Пешчаника, а економски програм је тежио да буде најлибералнији у Србији. Но и ово искуство није дуго потрајало будући да је врло лако увидео како се ради о бизнис пројекту Чедомира Јовановића у коме су сви остали требало да служе као покриће и неко ко даје легитимитет крајње проблематичним акцијама. То је дефинитвно било његово последње политичко ангажовање.

Наравно, Мирослав никада није одустао од јавне речи и борбе за вредности и начела у које је веровао. За то се борио и својим научним радом, али и деловањем преко публицистике и медијских наступа. Последњих година је сарађивао са НИН-ом и његовим уредником Мићом Ћулибрком.

У годинама после Петог октобра Мирослав је наставио да се води идејом слободе и да захтева све више простора за слободну иницијативу. Мене је међутим све више бринуло то што државни поредак нестаје и видео сам у којој мери је постојање државе неопходно и за слободу, права и приватну иницијативу. Отуд сам се све више бавио промовисањем конзервативне традиције, односно њене традиције у којој су поредак и слобода неодвојиви. У новим политичким и јавним поделама тако смо нас двојица кретали ка различитим деловима јавног и политичког спектра. Но Институт је заиста увек успевао да одржи дух максималне толеранције и разумевања, где су људи различитих идеолошких, политичких и вредносних убеђења сматрали да је ствар елементарне пристојности поштовање туђих идеја и активизма. За 22 године заједничког рада нас двојица упркос не баш малим разликама око низа питања, никада ниједан једини ненаучни спор нисмо имали. Штавише, успевали смо да аргументовано и најчешће кроз шалу причамо и о стварима око којих се нисмо слагали, а увек смо размењивали литературу, информације и идеје.

Како то обично бива круг смо затворили опет једним заједничким радом и лепим искуством. Пре неких четири године под утиском расправа о предлогу Грађанског законика, објавио сам чланак у Политици посвећен проблему сурогат материнства. Истог дана стигао је мејл од Мирослава. У њему ми је најпре рекао да се не слаже са мојим ставом и укратко изнео своју аргументацију која брани сурогацију и заговара њено увођење. Затим ме је информисао да се некада тиме бавио и да је негде 1990. године објавио у међународном часопису чланак о сурогацији.

Мирослав је био невероватно љубопитљив и радознао човек и истраживач у најбољем смислу те речи. На бројнинм путовањима ван земље купио је теме, идеје, нове трендове и хватао се хрбро у коштац са стварима док су биле на извору. Тако је крајем осамдесетих путујући у неким новинама регистровао спор око чувене Бебе М у Америци и заинтересовао се за питање сурогације. Након истраживања доступне литетуре у часопису који је уређивала легендарна Бренда Олмонд објавио је свој прилог о сурогацији са врло прецизним и доследним либератаријанским аргументима.

И за мене који сам мислио да знам доста о његовим бројним филозофским и интелектуалним авантурама, ово је био прави шок. Наиме у литератури код нас се као први чланци о овој тематици наводе два огледа Марине Јањевић Комар и Јована Бабића из 1992. године. Овај чланак нигде нисам видео поменут и зато сам био толико изненађен. Посебно што је чланак одличан, и даље релеватан. Одговорио сам му преносећи тај шок, и питао како је до тога дошао. У свом наредном мејлу он ми је објаснио како је крајем осамдесетих имао цео један период када се бавио проблемима биоетике, те да поред овог чланка има и један о абортусу и један о ХИВ-у. Успут је поменуо да је у наредним годинама имао још неколико есеја из области примењене етике.

Тако смо отпочели последњу епизоду наше сарадње и дружења повезане са проблемимам биоетике. Ја сам најпре почео да га бомбардујем идејама да би те ствари требало скупити на једно место и објавити јер наша јавност нажалост за већи део есеја не зна. Иако се тим стварима одавно није бавио, заинтригирала га је идеја и озбиљно јој се посветио. Најпре је проверио могућност да се текстови објаве на енгелском и схватио је да би права била превише скупа. Затим смо дошли на идеју да се текстови преведу и објаве на српском. Тако је на крају настала ова елегантна и веома вредна књига коју је као свој последњи прилог нашој академској мисли Мирослав оставио под насловом Огледи о етици. У предговору ми се захвалио истичући моје заслуге што је пројекат реализован, и морам да кажем да сам заиста срећан што смо то успели да урадимо.

Након појаве књиге направили смо веома леп и садржајан разговор на Институту, у коме су учествовали Јован Бабић, Веселин Митровић и нас двојица.

Полазећи од заједничког интересовања за биоетичка питања, која су постајала све актуелнија у нашој земљи, дошли смо на идеју да пробамо око тога нешто трајније да урадимо. Током ових дешавања везаних за припрему Огледа о етици, Мирослав је позвао Бабића и мене на ручак у своју омиљену Стару Херцеговину. На једном сјајном дружењу сазнао сам да су негде током осамдесетих година њих двојица и Влада Глигоров имали свој вишегодишњи серијал приватних семинара на којима су обрађивали текстове водећих економиста, филозофа и етичара водећи дуге и плодне расправе. Био је то наравно још један позитиван шок јер данас живимо у време када су млађим генерацијама такви безинтересни и нелукративни начини студирања и бављења науком незамисливи.

Као резултат ових идеја покренули смо на Институту групу за биоетику и један серијал семинара на те теме. Мирослав је у почетку долазио, али су економске теме однеле превагу над овим стварима којима се одавно није бавио и полако се из целог пројекта повукао. Последњу академску активност на Институту је међутим опет имао у вези са филозофским темама, када смо крајем 2018. организовали семинар поводом Бабићеве књиге Огледи о одбрани.

Недуго затим, неколико дана пред нову годину, у кући смо организовали стандардно предновогодишње дружење. Мирослав је као и увек дошао, поштујући институтска дешавња, али је био изванредно лепо расположен, насмејан и ведар. Како и не би кад је у тој години дочекао да му син докторира, постао је деда и заокружио себи неке важне ствари у животу. На крају смо уз пиће дуго остали Слободан Марковић, он и ја и растали се доста касно. Нисам ни слутио да је то последњи пут да се видимо…

Ових двадесет и кусур година дружења са Мирославом били су веома вредни за све нас који смо са њиме радили. Он је био специфичан човек, са својим убеђењима којих се чврсто држао и био спреман да их брани и по цену сукоба. У кући је међутим био изузетно кооперативан, колегијалан и оперативан у делу ствари које је реално могао да обави. Није се задовољавао општим местима, и стално је трагао за неким новим изазовима и новим темама.

Завршићу ово мало подсећање онако како сам закључио и последњи поздрав над одром нашег Мирослава. Полазећи од једне од његових омиљених књига Нозикове Анархије, државе утопије, подсетио сам се како овај аутор рад закључује пледирањем да се уместо једне утопије призна могућност за милионе индивидуалних утопија. Парафразирајући Нозика рекао сам да можемо замислити индивидуалне пројекције раја и да се надам да у некој таквој идеји раја Мирослав завршава партију тениса, а затим уз неки добар виски седа уз литературу која га чини срећним док решава неке важне филозофске проблеме…

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype