Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Синдикати, пример преспаване транзиције

„Синдикати су злочиначко удружење“.

Изговорио је Мирослав Прокопијевић. Онда је настао краткотрајни тајац. А после њега, полазници семинара Београдске отворене школе почели су да се осмехују с одобравањем.

Полазници су били чланови подмлатка готово свих политичких партија, а тема је била неуспешни покушаји либерализације у српској економији и политици.

Са задовољством сам прихватио позив Београдске отворене школе да поново заједно с Мирославом Прокопијевићем гостујем у њеној радионици за подмладак политичких партија. Не сећам се тачно године, можда 2015. Мирослав је стигао с торбом на рамену, каже „одмах после радионице идем на заказану партију тениса“.

После те реченице Прокопијевић је бриљантно елаборирао зашто синдикат сматра злочиначким удружењем. И данас се сматрам повлашћеним што сам имао прилику да то вече 2015. године слушам Прокопијевићеву аргументацију која је сместила синдикат баш тамо где му је место у данашњој Србији. 

Кад год сам касније био у прилици, цитирао сам тај став Мирослава Прокопијевића. Наравно, да та његова оцена није наишла на разумевање и подршку, левичарска интелигенција одмах се нарогушила („Мирослав Прокопијевић назвао синдикат злочиначким удружењем“) а чаршијски мејнстрим се обрушио на још једно „неолиберално“ светогрђе.

Неразумевање јавности није га погађало. Прокопијевић је, као и сваки расни интелектуалац, осећао потребу и имао обавезу да јавно саопшти своје мишљење, без обзира на противљење социјалистичким идејама индоктринираног окружења. 

Улога синдиката у српској транзицији ретко је била тема критичких разматрања у нашем простору. И кад је била, то је искључиво била кукњава за изгубљеним правима, привилегијама и уставном одређењу радника као владајуће класе. Моје објашњење разлога зашто је тако почива на уверењу да су синдикати наслеђена „света крава“ из времена социјализма и самоуправљања, а пошто већина грађана Србије и данас живи у тим илузијама онда је синдикат у главама многих људи, а најчешће у главама синдикалних функционера, сачувао ореол борца за радничка права кад је већ нестала политичка организација (Савез комуниста) која је у име радничке класе експлоатисала све остале грађане (и класе) у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Не схватајући да транзиција представља прелаз из друштва у којем постоји диктатура радничке класе у друштво слободних појединаца и слободног тржишта, синдикати у Србији наставили су да гуслају песму на старе теме. Нажалост, тако је и данас. Синдикати у Србији данас немају одговор на информатичко друштво и дигиталну трансформацију, осим априорног противљења. Каква је понуда синдиката групи од 80.000 младих и образованих дигиталних радника који данас раде у информатичкој индустрији Србије и учествују у Четвртој индустријској револуцији? Шта њима значи минимална цена рада, кад имају највеће плате у Србији? Шта им значи 42-часовна радна недеља, кад сви раде суботом и недељом? Шта им значи маркица за градски превоз, кад сви возе добре аутомобиле? Шта им значи бон за топли оброк кад се хране у најбољим беохградским ресторанима и бистроима? Да ли је данашњи српски радник у Четвртој индустријској револуцији исти као у Првој или Другој индустријској револуцији? Није. Он је радник на глобалном тржишту. Али, синдикати су остали исти, они нису еволуирали у складу с технолошким напретком, остали су затворени у границама Србије, они данас заговарају иста она начела које су синдикати истицали у борби против послодаваца у Првој индустријској револуцији. Синдикат је заправо заступник  продаваца робе, а роба је радна снага. Квалитет робе се променио, постала је софистицирана и скупа. Зашто би данас о цени те робе преговарао у њено име неко коме је још „у крви“ комунистички ДНК? Данашњи синдикати у Србији подижу трошкове рада и у преговарачки процес уводе ригидности које шкоде конкурентности и осујећују иновације.

Прокопијевић је покушавао да ситуира синдикат у ново доба. Дуго се и темељно бавио местом и улогом синдиката у посткомунистичким земљама али увек као заступник либертаријанских вредности.  

Тврдио је да су синдикати картелска удружења којима је допуштено да нарушавају правила којих сви други морају да се придржавају. Радници се као продавци своје вештине и снаге подстичу да се удружују у синдикате као би ефикасније могли да на тржишту монополизују своје услуге и фиксирају цену свог рада изнад оне која би била тржишно равнотежна. Синдикатима је, тврдио је Прокопијевић, понекад допуштено да монополизују трговину, да воде кампање против конкуренције које су на граници коректности, да дискримишу купце, да се удружују у веће чак свеобухватне синдикате. Зато се залагао да за синдикате морају да важе иста правила као и за картеле произвођача. Позивао се на истраживања друштвених трошкова картела радника и доказивао да су они знатно већи од трошкова које праве произвођачи при картелизацији.

Закон понуде и потражње каже да што је цена било које робе (или услуге) виша, утолико је мања тражња за том робом (или услугом), тј, утолико је мање људи вољно да је купи. То исто важи и за радну снагу.

Прокопијевић је тврдио да покушаји синдикално организованих радника да подигну своје наднице као резултат имају бекство капитала и других ресурса у несиндикализоване земље или привредне гране. Што је само доказ да је капитал знатно покретљивији ресурс него рад. Постоји још један важан ефекат – синдикализовање подиже цену радне снаге па тиме обара тражњу која за њом постоји. Кад год би се усвојила регулатива која би наднице успоставила знатно изнад тржишне равнотеже, дошло би до снажног повећања стопа незапослености. Синдикално залагање за раст надница и фиксирање цене рада изнад оне која би била тржишно равнотежна, Прокопијевић је то тумачио као стицање профита мимо тржишта и називао га рентијерством. Отуда су синдикати у Србији и после укидања социјализма остали социјална група одговорна за подстицање развоја клијентелистичке државе (иначе склоне банкроту, као на пример Аргентина или Грчка). Клијентелизам је и одговор на питање зашто у Србији синдикати ничу као печурке после кише и зашто се синдикално организују пензионери и незапослени.

Прокопијевић сматра да једини „нето профит“ од синдикалног организовања и закона који се доносе у корист синдиката имају синдикални функционери јер тако долазе до боље плаћених и лакших послова, улазе у разне парламентарне и владине комисије које доносе бенефиције, улазе у разне одборе и комисије компанија што је такође профитабилно. Обавезни део фото робота синдикалног лидера у српској државној фирми је добар ауто, пуно лове и моћ. Прокопијевићево мишљење потврђује пракса многих синдикалних лидера на нивоу централа али и синдикалиста у државним предузећима, као што је на пример ЕПС. Постоје чак државна предузећа у којима су синдикални лидери у спрези с навијачким (мафијашким) групама и заједно се баве уносним пословима трговине робама и услугама. Та синдикално-криминална спрега из неколико државних фирми отерала је генералне директори који су покушали да та предузећа реорганизују и корпоративизују. Ма колико се теоретичари блиски синдикалном покрету рогушили на поређење, вође српских државних синдиката по стилу рада и стеченим позицијама много личе на Џимија Хофу.

Прокопијевић је тврдио да и режимски и независни синдикати у Србији имају комунистичке манире и зато подржавају Владе и политичке странке које су против либерализације, приватизације и дерегулације. То раде под маском залагања да радници не би остали на улици. Па они већ јесу на улици.

Зато је Мирослав Прокопијевић сматрао да је тржишни приступ а не синдикални дух оно што је потребно да би се схватили императиви новог доба у посткумунистичким земљама, па и у Србији.

И све нас је још 1997. године пророчански упозорио следећим речима: „Синдикати, њихови лидери и разни експерти ризикују да буду саодговорни за наставак једне лоше политике која носи могућност радикализације ризика. Социјализацијом губитака и општег пропадања проблем ће једног дана морати да се решава на много радикалнији начин него што је то био случај да је терапија предузета у некој ранијој фази. То не значи само да ће слободног тржишта морати да буде утолико више што се оно данас више спутава. То би био срећан исход. Нажалост, постоји и велика вероватноћа лошег исхода, где ће демагози искоритити нагомилане проблеме за преузимање власти, после чега би читава земља могла да потоне у нову диктатуру и да остане без обоје – и без политичких и без економских слобода“.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype