Мирослав Прокопијевић:

лице слободе

Смрт пријатеља

Чудна дијалектика влада између извесности смрти и неизвесности њеног доласка. У тој дијалектици нема еквилибријума тако да упркос свој извесности да ће смрт сасвим сигурно доћи неизвесност је у тој дијалектици далеко јача. Чак и када је смрт очекивана она долази као изненађење, али ако уопште и никако није очекивана онда је њен долазак – који означава одлазак, дефинитиван и бесповратан, некога ко је био ту међу нама, један од нас, и као део инвентара света и као његов пуноправни члан, заправо трагичан прекид живота, често и са примесама апсурда. Свет је један. И уместо да буде, као што треба, да је онај ко је отишао и даље ту, међу нама, можда само далеко, морамо да кажемо то несхватљиво „био је ту, међу нама“, али више уопште није. Свет се кардинално мења кад неко умре. Ова кардинална промена је заправо несхватљива иако не би требало да је тако јер, на крају крајева, смрт је природна појава (а све природне појаве су рационално објашњиве и схватљиве), живот је смртан, смрт није болест, неће умрети само онај ко се није родио, и требало би да је таизвесност, извесност смрти као природне појаве, ипак јача од оне неизвесности, која нас збуњује јер не можемо да је схватимо, неизвесности око тога шта се десило и где је отишао онај ко више није ту. Али није – ипак је неизвесност која као особина прати смрт јача од сваке извесности која се ту као подразумева. Упркос извесности да ће је, смрти, нужно бити, неизвесност ипак претеже. Не умем да то изразим другачије него да кажем да, иако смрт треба да је крај живота она је ипак често, скоро увек (да ли и увек?!), заправо ипак прекид живота, прекид пре краја, и то не само зато што може бити изненадна, као што се десило Мирославу (и као што се десило нама са њим), већ да је то тако зато што ми не можемо да схватимо оно са чиме не можемо да се помиримо а морамо.

Али када је то смрт пријатеља, и усто још пријатеља који је и млађи, и то тек нешто мало млађи – таман да подсети на ону дијалектику између извесности и неизвесности – овај терет апсурда смрти постаје посебно тежак. Смрт пријатеља је заиста посебно искуство. Такво да бисмо га се радо одрекли када би могли, и такво да се са њиме није нимало лако помирити. Губитак пријатеља је увек губитак дела себе, не само дела света који се променио него се и ми сами мењамо: није само да, као код других смрти, има све мање оних које познајемо, јер су отишли они које смо познавали, него се и наш свет смањује и све више постаје оаза која пресушује. 

Моје пријатељство са Мирославом је било тихо и, у већини времена, на даљину. Повремено би се срели, и сваки пут обрадовали сусрету, али се узимало да смо ту, и подразумевало да ћемо, када разговарамо, не само евоцирати успомене на периоде интензивнијег дружења него и озбиљно и са великом заинтересованошћу разговарати о свему ономе што нас у животу тишти или занима, ономе што нам је важно, ономе што нам чини живот. То подразумевање је било дубоко и далекосежно, зато што је било праћено стварном заинтересованошћу и разумевањем свега што бисмо рекли. Са њим није било празног разговора.

Слагање и неслагање су ту били узгредни ефекти, управо зато што је постојало то дубоко разумевање и увид у суштину онога што се каже. Тако је било одувек. Домен заинтересованости се преклапао али већим делом није био исти. Заједничко изучавање теорије одлучивања током осамдесетих, када смо Влада Глигоров, Мирослав и ја неколико година имали свој мали кружок у коме није било никога другога осим аутора текстова које смо читали и анализирали, било је важан део тог преклапајућег пресека али само као једна чињеница из наше интелектуалне младости. Тај тип слагања и неслагања који смо гајили у том кружоку се наставио, као састојак живота у подразумеваном пријатељству које није зависило ни од слагања ни од неслагања. Зависило је само од тог подразумевања, и од сећања на кућну атмосферу у простору у коме смо ми радили нешто што нам је изгледало важно, и што је вероватно тако и функционисало у времену које је затим дошло, времену које је било дифузно, и заправо конфузно, и у коме су се десиле огромне промене у свету непосредно око нас и оном даљем свету.

А десило се пуно тога након нашег дружења у просторима које смо памтили као интимне просторе у којима смо у позадини осећали а и чули брујање породичног живота, видели како деца расту (и Мирослав и ја имамо по једног Милоша и једну Марију); ти простори су одавно у простору успомена. Испод старијих Мирослављевих текстова још увек се може наћи та адреса на Умци, до које је требало отићи, али се одлазило са тако великим задовољством. Тај стан је изгледао као гнездо. Много тога се променило, давно. Моја отворена тераса високо изнад тадашње америчке амбасаде сада је затворена а сама амбасада, након што је више година била ишарана духовитим графитима, више није на том месту.

Живот нас је, у међувремену, био одвео на различите стране. Једно време смо се скоро били и загубили, па смо се, помало идилично, нашли у дружењу на филзофским скуповима у Сремским Карловцима, да би се онда опет за неко време разишли на различите стране света. Као што се дописивање постепено сведе на божићне и новогодишње честитке тако смо се и нас двојица сретали редовно али ретко. И увек би се обрадовали том сусрету. А није да нисам мислио на њега (не знам за њега, а не могу више да га упитам). Некако баш прошле, 2018-те, године, у неколико наврата ми се његово име врзмало по глави – најчешће у тренуцима размишљања о односу економије и живота (у Кини, приликом читања књиге Амартије Сена о односу филозофије и економије) или тренуцима када бих постао акутно свестан свог неразумевања неких нових, или новокомпонованих, термина као што је „неолиберализам“, итд.).

У лавиринту времена, међутим, судбина понекад интервенише непредвиђеним поклоном. Тако се десило да се у децембру, након заиста дуга времена, видимо чак два пута, на начин да то није било пуко сретање него прави сусрет. Дуго се нисмо били срели на такав начин. Прво смо почетком децембра седели у кафани „Морнар“. У телефонском договарању где да се нађемо рекао ми је да дуго није био у „Морнару“, и да се радује не само сусрету са мном него и прилици да то буде у том ресторану у коме смо били ко зна када веома давно. А ни нас двојица дуго нисмо имали такву прилику да разговарамо. Разговарали смо о деци, о родитељству (свако о свом Милошу и својој Марији), о животу, о свему ономе о чему разговарају пријатељи који се дуго нису видели. Наравно и о свету, о томе какав је био и какав је постао. И о неизвесности која све више карактерише будућност. И о логици идеологије која све више у ту неизвесност, као нека смрт, уводи нешто на што се није лако навићи – да се ставови многих, њихова осећања, мишљења, животи, не броје, или не цене, и да равноправност постаје све тањи појам. Један мали смешан детаљ је био и анализа појмова моћи и успеха, и илустрација до које смо дошли – та илустрација је била текућа дефиниција тероризма која подразумева претпоставку немоћи и нужног неуспеха, без којих та реч губи своје садашње значење. Други детаљ у разговору се односио на својства глобализације и питање да ли је могуће наћи уточиште и побећи од глобалне контроле, и могуће потере коју та контрола може да изведе. Био је то веома пријатан разговор, и пријатељски и филозофски.

Други сусрет је био крајем истог месеца, децембра (оба ова сусрета, после много година, на месец дана пред његову ненадану смрт!). Било је то на промоцији моје нове књиге у његовом Институту (Институт за европске студије). Мирослав је био бриљантан. Као да су га моје интелектуалне провокације подстакле на промишљање о ономе што нам је изгледало најважније, о основним претпоставкама, могућностима и границама људског заједничког живота, о дефиницији заједнице, о идентитету. Почео је похвалом, начелном и компетентном; ако ико, он је био позван да каже шта лично мисли о мојим аргументима, било да су оригинални или већ етаблирани. Похвала је била суштински пријатељска: рекао је да му се допало оно што је прочитао и да цени, чак веома, то што је нашао, али да то не повлачи да нема примедаба и критичких опаски – штавише, додао је, утолико уколико му се оно што је прочитао учинило више релевантним утолико је његова дужност, научна и пријатељска, да изнесе те критике. И онда је уследиоједна од најбољих дискусија коју сам ја, а можда и он, икада водили. Дискусија о ономе о чему смо обојица размишљали целог живота. Било је задовољство бранити своје идеје и ставове, бранити себе, поред осталог и зато што није било нужно и одбранити се. У својеврсном интелектуалном преговарању у коме је владала толеранција, интелектуална и она која би могла да се назове и идеолошком, постепено смо али ефикасно долазили до слагања и у стварима за које је изгледало да се не слажемо. На пример о Миловом „конзервативизму“ садржаном у идеји о моралној и политичкој опасности интелектуалиситичке ексцентричности у коју, по Милу, лако упадају интелектуалци, комформистички се предајући проспектима интелектуалног експериментисања и на њему заснованог социјалног инжењеринга које је тако потентно у свом капацитету да производи идеологије које не поштују људе, како као појединце тако и као колективе, културе или цивилизације. Било је и критичних тренутака, а највећи је био око моје претпоставке да је за одлучивање потребна „једност“ одлучиоца, идентитет. Код појединца то изгледа неспорно и лако за прихватање, али шта за колективе: колективи немају (једно) тело које их држи на окупу и олакшава или, по њему, омогућава, ту једност. Одговорио сам да ни појединци нису тако хомогени, да се стално колебају, да се увек мало кају због пропуштених опција, да им је често мало жао због у одлучивању одбачених алтернатива, али да је то нужно да би се уопште одлучило. Да можда изгледа трагично, и да понекада заиста тако и јесте, али да је алтернатива, која није трагична већ апсурдна, неприуштива, недопустива и немогућа: да нема идентитетске линије одлучивања која омогућава да личност увек буде иста током времена, да уместо идентитета имамо расуту и разуђену схизофреничност у којој би увек одлучивали као да никада раније ништа нисмо одлучили. Али то не значи да и појединци нису, као што су то увек у већој мери колективи, у некој мери схизофренични: слобода је за нас нужна, а она имплицира све то – и нужну могућност избора зла и колебање и могућност грешке а не само неуспеха, и све је то заправо опис позиције одговорности. Слобода није никакав програм већ самоконституција, и то једнако за колективе као и за појединце. Били смо, обојица, узбуђени. Изузетно ми је драго да смо водили тај разговор и да имам тако лепу и драгу успомену на Мирослава, само месец дана пред његов одлазак. Нема пуно, заправо име веома мало, људи са којима се то уопште може доживети.

И онда одједном, као гром из ведра неба, сазнање које не може да се савлада, да је отишао али не онако како сам навикао да оде па га нема по више година, да је отишао без повратка. Да је тај одлазак заправо смрт, смрт пријатеља са којим више нећу моћи да стварно разговарам већ да само замишљам шта би рекао када сам у дилеми, таквој која би за њега била провокација а за мене прилика да заиста истински тестирам то што мислим. То више није могуће. Више није могуће да га питам шта мисли о нечему о чему ми је управо његово мишљење путоказ који ми је потребан. Недостајаће ми Мирослав, и то у једном сасвим дословном смислу. Ни са ким се нисам могао тако лепо интелектуално препирати као са њим, и скоро да више и немам поузданог саговорника који је тако дубински заинтересован за оно о чему се говори. То недостајање ће ме, сигуран сам, пратити док сам жив, и биће више од памћења, биће нека врста присутности, његове у мени.

Подели

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype