Како је држава убила слободно тржиште

Оно што социјалистичкој држави није успело за педесет, псеудо либерална је урадила за свега неколико година. Слободно тржиште и конкуренција у Србији уништени су до темеља. У којој мери је тачно оно што је мало коме јасно, потврђују налази проистекли из обимног истраживања Топличог центра за демократију и људска права.

Предмет овог истраживања, за који је ова антикорупцијска оранизација креирала иновативну методологију и нови истраживачки инструмент – Индекс транспарентности јавне потрошње, били су степен конкуренције у јавној потрошњи и ниво транспарентности јавне потрошње у Србији. Да би се дошло до резултата који прецизно осликавају стање ствари, анализирано је 100 финансијки највећих послова у којима је држава, прецизније јавни сектор, једна од уговорних страна.

Анализиране су набавке у којима се јавни сектор појављује као уговорач, односно наручилац кроз три облика јавне потрошње – јавне набавке, јавно-приватна партнерства и билатереалне инвестиционе (међудржавне) споразуми.

Оно што је макар и делимично упућенима сасвим очигледно, добило је овим истраживањем и своју чињеничну потврду. Убиство конкуренције и слободног тржишта у Србији извршено је, говорећи кривично-правним речником, с предумишљајем, и то од стране политичких гарнитура које се куну у слободно тржиште и владавину права, уништавајући истовремено и једно и друго. Ако употребимо примеренији, а то је, у овом случају, језик мафије, пошто је у питању мафијашка ујдурма највећих размера креирана и контролисана од самог врха власти, конкуренција и слободно тржиште су након ритуалног убиства и оверени.

Да би се боље разумело о ком обиму послова је реч и каква су правила ове монополистичке игре, најбоље је посегнути за бројевима који су и прецизни и сликовити. У питању су уговорени послови чији су реализацију грађани Србије платили, или ће тек плаћати готово 3 милијарде евра (тачно 2.856.687.745, по средњем курсу НБС на дан склапања уговора). Просечна вредност посла износи 28.566.877 евра. Финансијски највреднији уговор склопљен у 2019. години тежак је 886.386.807 евра, а последњи на листи, стоти, лаган свега 3.729.228 евра.

За послове оваквог финансијског обима такмичило се, у просеку, 1,42 понуђача! Колико је то мање и од иначе јадног просека, потврђује чињеница да је, примера ради, просечан број понуђача у поступцима јавних набавки у истој, 2019. години, према званичним подацима Управе за јавне набавке износио 2,5. Дакле, и мизерних 2,5 недостижан је идеал за највеће послове који се склапају у Србији.

Како изгледа огољена суштина највећих послова које склапа држава најубедљивије сведоче подаци о конкретном броју понуђача у спроведеним поступцима. Тако, у 71 од 100 поступака појављује се само један понуђач, у 20 од 100 се појављују два, а само у 9 преосталих има их три и више, што се може третирати као постојање конкуренције. Као да ствар није довољно лоша, 32 уговарача са пословне стране појављују се два или више пута, а склопили су укупно 79 од 100 највећих послова са јавним сектором.

У 12 највреднијих послова, у којима доминирају они склопљени путем билатералних инвестиционих споразума, нема апсолутно никакве конкуренције. Овакви послови, вољом власти, склапају се све чешће. Изостаје не ваљано, већ икакво објашњење одговорних како то да су за државу Србију повољнији управо они послови у којима су искључени и конкуренција и домаћи правни прописи. Нико од надлежних нас, још увек, није обавестио како је и када конкуренција постала непријатељ квалитета и повољнијих цена.

Да би ствари биле доведене до ове тачке, било је неопходно предузети неопходне мере које су у потпуности пољуљале веру оног дела пословног сектора који није повезан са врхом власти у могућност било каквог успеха у такмичењу за послове у којима је држава наручилац. Огољено намештање послова бизнис елити блиској власти, уз потпуно руинирање институција које су од заштитника јавног интереса претворене у саучеснике у уништавању конкуренције и слободног тржишта, био је сигуран пут до успеха.

Као да ни то није било довољно, недавно је усвојен и ступио на снагу нови Закон о јавним набавкама који ће, захвлајујући креативним решењима наручилаца, јавне набавке претворити у изузетак а директне погодбе у правило. У питању је вероватно једини закон, осим Кривичног, који има наглашену амбицију да искорени оно што је предмет његовог регулисања. Код Кривичног законика је у питању криминал, тако да је интенција природна али неостварива. Код Закона о јавним набавкама је у питању конкуренција у једном од најважнијих и финансијски највећих сегмената јавне потрошње, тако да је тежња неприродна, али судећи по резултатима, сасвим остварива.

Све у свему, грађанима и неподобном делу пословног сектора упућена је јасна порука. Највећи послови у Србији резервисани су искључиво за највеће бизнис партнере самог врха власти. Осим сигурних победника, такмиче се само неупућени, наивни и наравно и према потреби, картелски повезани пословни субјекти. Тако је у 100 финансијски највећих уговора, у наредних 100 и у наредних више хиљада.

Монополистичка бајка, разуме се, није сама себи циљ. Уништавање пословне конкуренције има за последицу монополизацију и концентрацију финансијске моћи у малом броју властима блиских руку, а као крајњи исход потпуно девастирање и елиминисање политичке конкуренције. Тако се, уништавањем слободног тржишта, убија и сама идеја слободе, а друштво увлачи у мочвару бесмисла у којој је дозвољено све осим онога што је званично прокламовано.

Подели

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype

Чланци

Пријавите се за часопис Досије корупција